„Evropa između Putina i Trampa“: Analiza bivšeg američkog ambasadora u NATO-u o odjecima konferencije u Minhenu

Kako je sastanak počeo, pojavile su se vesti da se ukrajinske snage povlače iz Avdijevke — strateški važnog grada u istočnom Donbasu, koji Rusija nikada nije osvojila za 10 godina rata.

Borba za ovaj mali grad bila je brutalna, a Ukrajina je izdržala mesecima uprkos strašnim izgledima. Ali na kraju se Rusija pokazala previše jaka da bi ukrajinska vojska ostala bez ljudi i municije.

Zatim je stigla šokantna vest o smrti ruskog opozicionog lidera Alekseja Navaljnog u udaljenom sibirskom zatvoru. Niko u Minhenu nije prihvatio priču Moskve da je najistaknutiji ruski disident i trn u oku predsednika Vladimira Putina umro prirodnom smrću.

Već jednom otrovan, Navaljnijev iznenadni progon na udaljenu arktičku ispostavu već je nagovestio da se možda neće vratiti živ.

„Ako vaša uverenja nešto vrede, morate biti voljni da se zauzmete za njih“, napisao je Navaljni na Fejsbuku na treću godišnjicu svog zatočeništva. „I ako je potrebno, učinite neke žrtve.“ To je uradio.

Oba ova događaja stvorila su otrežnjujuće raspoloženje u hotelu Baierischer Hof. I na sastancima, i tokom razgovora uz obroke i u hodnicima u dva dana, moj najvažniji osećaj bio je da se Evropa suočava sa svojim najvećim strahovima — rastućom zabrinutošću da Rusija pobeđuje u Ukrajini i da bi se sledeće mogla okrenuti ostatku Evrope, i sve veća spoznaja da bi SAD mogle izabrati lidera koji ne veruje u NATO i tretira saveznike više kao neprijatelje.

„Evropa se našla između Putina i Trampa“, rekao mi je bivši švedski premijer Karl Bilt. A Kontinent sada treba da smisli način da se brine o sebi. Ali može li? Da li će? Ovo su bila pitanja koja su dominirala tokom vikenda.

Evropa ima pravo da bude zabrinuta: rat u Ukrajini ne ide dobro, a trupama na frontu ponestaje municije i ljudi. Objašnjavajući odluku o povlačenju iz Advivke, general Oleksandar Tarnavski je rekao: „U situaciji kada neprijatelj napreduje na leševima svojih vojnika sa prednošću granata 10 prema 1, pod stalnim bombardovanjem, ovo je jedino ispravno rešenje“.

A bez veće vojne pomoći, Ukrajina će se suočiti sa još tako teškim odlukama i skupim povlačenjem.

S tim u vezi, Evropa je učinila svoj deo posla, poslavši svu opremu u svojim ograničenim zalihama i potrošivši više na vojnu podršku nego SAD.

Ali ovog vikenda, ni potpredsednica SAD Kamala Haris ni velika delegacija Kongresa nisu mogli da uvere Ukrajinu ili njene evropske pristalice da će već dugo zaustavljeni paket pomoći SAD uskoro proći.

Niko nije ‘kupio’ ni njihove izgovore. Pozivajući se na odluku da Predstavnički dom SAD ide na dvonedeljnu pauzu, ukrajinski predsednik Volodimir Zelenski je naglašeno napomenuo: „Molim vas svi, zapamtite da diktatori ne idu na odmor“.

Estonska premijerka Kaja Kalas imala je izbor reči za senatora Pita Riketsa, koji je svoj glas protiv paketa pomoći opravdao izjavom da je suočavanje sa velikim brojem ljudi koji pristižu na južnu granicu SAD prioritet.

„Estonija takođe ima veliki broj ukrajinskih izbeglica na svojoj teritoriji. Oni predstavljaju šest odsto naše populacije. To bi bilo ekvivalentno 20 miliona izbeglica koje odjednom dolaze u Sjedinjene Države“, rekla je ona.

Uzgred, sa više od četiri procenta, pomoć Estonije Ukrajini predstavlja daleko najveći procenat BDP-a bilo koje zemlje — i desetostruko veći od obaveza SAD.

Međutim, koliko god da je uspeh Rusije na terenu zabrinjavajući, saveznici u NATO-u su takođe sve zabrinutiji da Moskva ima veće ambicije — kao što je na kraju direktno izazivanje NATO-a.

I mada ne trenutna, pretnja potencijalnom sposobnošću Rusije da ovo izvede u narednom periodu shvata se veoma ozbiljno.

Jedna osoba koja zvoni na uzbunu je generalni direktor estonske Spoljne obaveštajne službe Kaupo Rosin, koji je upozorio da Rusija očekuje sukob sa NATO-om u narednoj deceniji – i da se sprema u skladu sa tim.

„Postoje stvari koje možemo učiniti da se suprotstavimo ovome“, rekao mi je. „Ali bolje da ovo shvatimo ozbiljno i počnemo da reagujemo odmah“.

Sličnu poruku čuo sam i od poljskog ministra spoljnih poslova Radoslava Šikorskog: „Rekli smo vam pre 15 godina da Putin dolazi. Niste nam verovali. Rekli smo vam ponovo pre 10 godina. I pet. I dalje nam niste verovali. Verujte nam sada“.

Ali najveća neizvesnost za većinu Evropljana nije u vezi sa Putinom, već u Americi.

Neuspeh američkog Kongresa da podrži Ukrajinu ostavio je mnoge bez teksta. A Trampovo upozorenje da će „ohrabriti“ Rusiju „da radi šta god hoće“ državi saveznici koja finansijski ne izdvaja dovoljno sredstava još glasno odzvanja.

Dok me je jedan ministar odbrane pitao: „Zar ne razumete vrednost saveznika?“ („Bojim se da ne“, odgovorio sam), mnogi drugi konačno počinju da se mire sa mogućnošću da će sledećeg januara možda biti sami.

Istočnoevropski saveznici već povećavaju svoju potrošnju na odbranu na tri odsto BDP-a i više, a Evropa u celini će ove godine potrošiti 380 milijardi dolara — ili 2 procenta svog ukupnog BDP-a — na odbranu.

Međutim, dok ovo daleko nadmašuje ono što Rusija troši na odbranu – čak iako je njena ekonomija prešla na ratni režim i zemlja sada posvećuje blizu 10 procenata BDP-a svojoj ratnoj mašini – biće potrebno vreme da se evropska potrošnja pretvori u stvarne sposobnosti.

Na primer, Poljska će potrošiti više na odbranu kao deo BDP-a od bilo koje druge zemlje NATO-a, uključujući SAD, ali Patrioti, avioni F35, helikopteri Apači i druga napredna oprema neće biti na mestu do kraja decenije.

Zatim, tu su problemi proizvodnje. Trenutno, više zemalja proizvodi više tipova artiljerijskih granata kalibra 155 milimetara za više tipova lansera, od kojih su mnogi međusobno nekompatibilni kako bi obeshrabrili stranu konkurenciju.

To sada mora da se promeni.

U skladu sa ovim, predsednica Evropske komisije Ursula fon der Lajen obećala je niz političkih ideja kako bi se osiguralo da Evropljani troše više i troše produktivnije. Takođe je obećala da će podstaći bolju saradnju imenovanjem komesara za odbranu ako bude ponovo izabrana ove godine.

Sa Trampom neće biti lako, kažu. „Ali, čak i ako Bajden bude ponovo izabran, Evropljani su sve svesniji da se era jakih transatlantskih predsednika možda na izmaku“.