Evropa između Trampa i Sija

Usprkos ograničenom dnevnom redu, učesnici nisu bili u stanju da dođu do zajedničkog saopštenja. Ali nisu svi bili razočarani takvim ishodom: Kina je ostala u diplomatskoj tišini, a Sjedinjene Države su čini se slavile neuspeh sastanka. To su loše vesti za Evropu, koja je praktično jedina izrazila nezadovoljstvo.

Često se ističe da, s obzirom na protekcionizam američkog predsednika Donalda Trampa, Evropska unija ima mogućnost da preuzme snažniju ulogu u međunarodnom liderstvu i da ojača svoju poziciju u globalnoj trgovini. Sporazum o slobodnoj trgovini koji je nedavno potpisan sa Japanom će EU pružiti jasnu prednost nad SAD u oblasti poljoprivrede, a jačanje trgovinskih veza sa Meksikom bi moglo da ima sličan uticaj, pošto SAD ponovo pregovaraju o Severnoameričkom sporazumu o slobodnoj trgovini.

Neki predlažu da bi Evropa, kako bi dodatno ojačala svoju poziciju, trebalo da se udruži sa Kinom, koja, usprkos tome što je ostala nema po pitanju konferencije STO, u poslednje vreme pokušava da se pozicionira kao šampion multilateralizma. Kinseko-evropsko partnerstvo bi moglo da predstavlja moćnu silu sposobnu da neutrališe negativni uticaj Amerike na međunarodnu trgovinu i saradnju.

Pa ipak, takvo partnerstvo nije izvesno. Da, Evropa i Kina se slažu u pozitivnom opštem pogledu na globalizaciju i multilateralizam. Ali tamo gde Evropa podržava neku vrstu „ofanzivnog multilateralizma“ koji teži da ojača pravila i mehanizme primene postojećih institucija, Kina se opire promenama postojećih standarda, naročito ako oni osnažuju primenu pravila koja bi mogla da ograniče njenu sposobnost da poveća svoje prednosti.

Želja Evrope da primora Kinu da se pridržava zajedničkih pravila više približava njene interese interesima SAD, sa kojima deli mnoge zajedničke zamerke, od toga da Kina konstantno subvencioniše privatna preduzeća do istrajnosti po pitanju barijera za pristup tržištu. Prema jednom nedavno sprovedenom istraživanju, barijere za pristup tržištu koje je podigla Kina su uzele veliki danak kada je u pitanju rast izvoza iz EU.

Ali SAD i EU nemaju istu viziju o tome kako treba rešiti te zamerke. Kako bi Kini ograničili zloupotrebu pravila STO, evropski lideri žele da pregovaraju o novim, jasnijim pravilima, bilo kroz okvir bilateralnog investicionog sporazuma ili kroz multilateralni sporazum o javnim nabavkama.

Tramp ne želi da reformiše sistem, on želi da ga potopi. Zapravo, s obzirom na to da Tramp želi da iskoristi bilateralne ugovore da osigura smanjenje američkog trgovinskog deficita, mogućnost da će SAD u potpunosti napustiti STO – što je košmarni scenario za EU, koja zagovara zajedničke norme – ne može da se isključi.

Trampov prethodnik Barak Obama je imao svoje sopstveno rešenje. Novi multilateralni okviri – Transpacifičko partnerstvo (TPP) sa Azijom i Transatlantsko trgovinsko i investiciono partnerstvo (TTIP) sa EU – bi ograničili manevarski prostor Kine. Uz takve okvire SAD i EU bi mogle da definišu standarde nove globalne ekonomije u nastanku, što bi Kinu primoralo ili da prihvati te standarde ili da bude izostavljena.

Ali taj projekat je sada fatalno ugrožen. Obamini pokušaji da dovrši oba sporazuma pre kraja svog mandata, iako su razumljivi, izazvali su veliku zabrinutost zbog užurbanosti. Evropljani su shvatili da bi za postizanje potpune regulatorne konvergencije između SAD i EU, u stvarnosti, bilo potrebno najmanje deset godina. Zato su, pod pritiskom svojih građana, evropski lideri počeli da izražavaju zabrinutost zbog toga što je TTIP navodno manjkav po pitanju ekoloških i sanitarnih propisa i transparentnosti.

S obzirom na zajednički interes za regulatornu konvergenciju, a naročito kako bi ojačali svoju poziciju u odnosu na Kinu, SAD i EU će na kraju morati da usmere saradnju ka tom cilju. Ali, sve dok je Tramp na vlasti i zalaže se za bilateralni reciprocitet umesto za multilateralizam, to će verovatno biti nemoguće.

Umesto toga, Trampova Amerika će najverovatnije nastaviti da iskorišćava svoj dalekosežni trgovinski uticaj da bi osigurala strateške ili političke dobiti. Po tom pitanju, situacija za Evropu je poprilično nepovoljna. EU, na kraju krajeva, nije država i ne govori jednoglasno o međunarodnim pitanjima. Nije nemoguće da će Kinezi, koji tečno govore jezik realpolitike, radije pristati na „ad hoc“ zahteve Amerikanaca umesto na multilateralne uslove Evropljana.

U tom smislu, glavni prioritet EU bi trebalo da bude ujedinjavanje pozicija država članica, sa ciljem da prevaziđe barijere koje su postavile SAD i stvori zajednički sistem za ograničavanje Kine. Ali to je lakše reći nego učiniti. Kako stvari stoje, mnoge zemlje EU se opiru uvođenju bilo kakvih trgovinskih restrikcija, bilo zbog preterane posvećenosti idealima liberalne ekonomije ili iz straha da će ugroziti svoje sopstvene interese u Kini time što će, recimo, ustanoviti mehanizam EU za upravljanje stranim investicijama.

Pojava „neliberalnih“ vlada u centralnoj i istočnoj Evropi dodatno komplikuje stvari za EU. Ove vlade nisu zainteresovane ni za kakvu formu multilateralizma, pošto su usko usmerene na svoje interese. One su izgleda često fascinirane logikom realpolitike za koju se zalažu Tramp, kineski predsednik Si Đinping i ruski predsednik Vladimir Putin. Štaviše, težnja ovih zemalja ka svojim sopstvenim trgovinskim interesima mogla bi da naškodi EU pravilima nabavke. A one nisu same unutar EU. Grčka je, na primer, prihvatila velike količine kineskih investicija. EU je tada odbila da eksplicitno pomene Kinu u rezoluciji o konfliktu na Južno-kineskom moru.

Sigurno je da evropske zemlje ne greše što sa dobrodošlicom dočekuju kineske investicije. Ali i Kina bi trebalo tako da se ponaša, i da pruži topliju dobrodošlicu evropskim investicijama. Zbog toga bi EU i Kina trebalo da rade na završavanju sporazuma o bilateralnim investicijama o kojem već godinama pregovaraju, ali sa malim napretkom. Taj sporazum bi trebalo da se zasniva na recipročnim pravilima, uključujući i rušenje barijera ka kineskom tržištu.

Francuski predsednik Emanuel Makron pokušava da unapredi ofanzivni multilateralizam. Ali osim ako EU u celini to ne prihvati, Evropa – između Kine, koja na veoma konzervativan i zastareo način interpretira multilateralizam, i Trampa, koji hoće da ga se reši – rizikuje da postane žrtva.

Autor je profesor Međunarodnih odnosa na Institutu za političke studije u Parizu i bio je savetnik bivšem francuskom premijeru Manuelu Valsu

Copyright: Project Syndicate, 2018.

www.project-syndicate.org