Evropa je postala model straha

Čista raznolikost pretnji s kojima se svet danas suočava budi sećanje na tragične farse Luiđija Pirandela. Na Zapadu se pojedini usredsređuju na verski ekstremizam – naročito terorizam koji se navodno izvršava u ime islama.

Drugi pokazuju na Rusiju, upozoravajući na novi hladni rat, koji je već očigledan u Istočnoj Evropi i u sajber carstvu. Ipak, drugi, koji ističu uspon snažnog desničarskog populizma u Sjedinjenim Državama i delovima Evrope, saopštavaju da prava opasnost vreba iznutra.

Čak i oni koji prepoznaju sve ove pretnje upinju se da među njima izdvoje prioritete, što je od suštinskog značaja za hvatanje s njima u koštac. Ako je, recimo, islamistički terorizam glavna pretnja, onda bi možda imalo smisla da se Zapad udruži s Rusijom u borbi protiv nje.

Ali, šta ako je desničarski populizam, koji Kremlj aktivno podržava, najveća boljka? U tom slučaju se udruživanje s Rusijom može pokazati kao destruktivno za zapadne liberalne demokratije. Zapravo, preuveličavanje opasnosti od islamističkog terorizma, uz istovremeno umanjivanje opasnosti od desničarskog populizma, može i te kako da ide naruku ruskom predsedniku Vladimiru Putinu.

Upinjanje da se među pretnjama izdvoje prioriteti nije ograničeno samo na Zapad. Zemlje na Bliskom istoku pokušavaju da prokljuve koga treba zauzdati. Među onima koji prednjače su Islamska država (ID), Iran i Izrael.

Za Izrael (i Saudijsku Arabiju) odgovor je očito Iran. Za Iran odgovor je Izrael (uprkos visokim tenzijama sa Saudijskom Arabijom). I Zapad ima stav o tim stvarima – Evropska unija je ubeđena da glavni prioritet treba da bude Islamska država. SAD bi se pre nekoliko meseci možda složile, ali predsednik Donald Tramp, uprkos tome što je kao glavni politički cilj navodio istrebljenje ISIS-a, možda je takođe spreman da se bori na strani Izraela da bi se zauzdao Iran.

I u Aziji je zemljama teško da sortiraju opasnosti s kojima se suočavaju. Da li treba da se usredsrede na režim Severne Koreje za koji do sada nije postojala veća verovatnoća da će postati ratoboran i koji je nedavno lansirao sa svoje istočne obale balističku raketu ka moru? Ili treba da paze na Kinu koja postepeno širi i svoj regionalni uticaj i revanšističke izjave?

Izgleda da je za Japan i Južnu Koreju Severna Koreja glavni prioritet. Ali je za Vijetnam, Indoneziju i Singapur teško prozreti da li Severna Koreja zapravo predstavlja veću opasnost od gigantske i sve više nacionalistički nastrojene Kine. A da ne govorimo o drugim akutnim opasnostima kao što su napetosti između dve lokalne nuklearne sile Pakistana i Indije.

Kada se govori o hijerarhiji današnjih opasnosti, lakih odgovora nema. Ali ako ih ne nađemo, rizikujemo da ponovimo neke od najvećih istorijskih grešaka.

Francuski filozof Pol Valeri je smatrao da nas istorija ne uči ničemu „jer sadrži sve i obezbeđuje primere za sve“. Ali je u ovom trenutku teško ne praviti istorijska poređenja, naročito u Evropi.

Krajem devetnaestog veka sve snažniji nacionalizam je podupirao eru revolucija i građanskih ratova. Tridesetih godina dvadesetog veka uspon populizma u Evropi je otvorio put za katastrofu. Mnogi Evropljani, koji su se onoliko bojali od „crvenih“, bili su spremni na kompromis sa onima „braon“. Nije trebalo mnogo vremena da se shvati prava opasnost koju su nacisti predstavljali.

Lekcija je jasna. Umesto biranja prioriteta među opasnostima s kojima se suočavamo, praveći kompromis oko jednog cilja da bi odmakli s drugim, moramo da se uhvatimo u koštac sa svima odjednom. Kako je ubijeni premijer Izraela Jicak Rabin govorio, treba da „se borimo protiv terorizma kao da ne postoji mirovni proces i da težimo miru kao da ne postoji terorizam“.

Borba protiv islamističkog terorizma je važna, ali ona ne treba da zaseni i još manje potkopa imperativ da se naše demokratije zaštite od opasnosti desničarskog populizma. Prihvatiti, na primer, na predsedničkim izborima u Francuskoj pobedu Marine le Pen iz redova Nacionalnog fronta, tvrdeći da je to barem bolje nego dozvoliti radikalnom islamizmu da se dalje širi, znači ignorisati istorijsku lekciju i zapravo ignorisati realnost.

ISIS je možda rođen iz kulture ponižavanja i možda je vođen duhom osvete kao što je to bio slučaj sa nacizmom, ali on nema ništa od industrijskih i vojnih resursa Nemačke tridesetih godina dvadesetog veka. ISIS nije „moderni nacizam“ koga treba da se bojimo; terorizam je taj protiv kojeg treba da se borimo u duhu Rabina.

Mir kojem u međuvremenu treba da težimo nalazi se u okviru naših zemalja. Dozvoliti desničarskom populizmu da nastavi da napreduje znači podleći strahu umesto ponašati se u skladu s racionalnom analizom naših interesa i, iznad svega, naših vrednosti. To znači praviti kompromise s „braon majicama“ iz straha od „crvenih“.

Nije bilo mnogo davno kada je EU, model pomirenja, mira i prosperiteta, nadahnjivala zemlje od Latinske Amerike do Azije. Danas Evropa zajedno sa nekada cenjenim Sjedinjenim Državama predstavlja model straha i zastrašuje druge. Ako Evropljani ne mogu da nađu svojom racionalnošću, čvrstinom i posvećenošću prosvećena rešenja za pretnje s kojima se suočavaju, ko onda može?

Autor je viši savetnik na Institutu Montenj u Parizu

Copyright: Project Syndicate, 2017. www.project-syndicate.org