Evropa ne može bez ruske nuklearne tehnologije

Par dana nakon što je prvi ruski tenk ušao u Ukrajinu prošle godine, jedan teretni avion Iljušin II-76 preleteo je Belorusiju i Poljsku, da bi sleteo u Slovačku.

Ljubitelji letenja, koji prate javno dostupne radarske podatke, bili su iznenađeni. Kako avion može da leti iz Rusije u Evropsku uniju, kad je Brisel zatvorio vazdušni prostor za ruske prevoznike i privatne avione?

No, pomenuti let je izuzet od zabrane jer je dostavljao nuklearno gorivo za četiri reaktora u Slovačkoj koje su dizajnirali Rusi. Mesec dana kasnije, sličan let obavljen je do Mađarske.

Ti letovi bili su još jedan signal zavisnosti Evrope od ruske energije. Nuklearno gorivo državne ruske agencije Rosatom omogućava skoro polovinu struje koju proizvode Slovačka i Mađarska, i više od trećine u Češkoj i Bugarskoj.

EU je krenula putem oslobađanja od ruskog gasa, nafte i uglja, ali sve mnogo teže ide kad je u pitanju žeđ za atomskom energijom. I danas se zato stotine miliona evra slivaju u rusku kasu.

Nemoguće je u EU bilo progurati sankcije protiv ruskog civilnog nuklearnog sektora. Ukrajinski predsednik Volodimir Zelenski tražio je da se barem sankcioniše Rosatom, koji je tesno povezan sa vojnim aparatom i preuzeo je upravljanje divovskom ukrajinskom nuklearkom Zaporožje koju su Rusi okupirali.

„Pre godinu dana sam mislio da će za EU biti najteže da se otarasi ruskog gasa, ali sada izgleda da je to ipak nuklearna energija“, kaže Niklas Poatje iz briselskog trusta mozgova Brugel koji se bavi ekonomijom.

„Na tom polju postoji mnogo zavisnosti. Stvar je vrlo tehnička i komplikovana, a tu su i pitanja standarda i bezbednosti“, kaže Poatje za DW.

Div u proizvodnji nuklearnog goriva

Rusija drži oko 45 odsto svetskih kapaciteta za obogaćivanje uranijuma te isporučuje atomsko gorivo u brojne zemlje, uključujući Sjedinjene Države. Uprkos sankcijama, SAD i dalje pazare gorivo od Rosatoma za milijardu dolara godišnje.

Iz Rusije stiže skoro petina sirovog uranijuma koji se uveze u EU, a više od petine stiže iz Kazahstana gde Rosatom takođe vodi glavnu reč. Iz Rusije stiže i veliki deo gorivnih štapova za evropske elektrane.

„Rosatom je jedna od svega nekoliko kompanija na svetu koje su ovladale celim ciklusom nuklearnog goriva, obogaćivanjem, proizvodnjom i reciklažom“, kaže Sonja Šmid, profesorka na Tehnološkom univerzitetu Virdžinije i autorka knjige o sovjetskoj nuklearnoj industriji.

Od ruskog goriva posebno zavise zemlje bivšeg istočnog bloka, ali ne samo one. U EU su Rusi napravili ukupno 18 reaktora u Slovačkoj, Bugarskoj, Mađarskoj, Češkoj i Finskoj. Svi danas koriste isključivo rusko gorivo i tehnologiju.

Rosatom ima dugu istoriju saradnje sa francuskim EDF. Dve firme su potpisale „sporazum o dugogodišnjoj saradnji“ tokom 2021. godine.

U nemačkom gradiću Lingenu povremeno se održavaju protesti protiv planova Rusa i Francuza da baš tamo zajednički proizvode gorivne štapove za reaktore u istočnoj Evropi. Nijedna od firmi nije odgovorila na upit DW.

Orbanov veto na sankcije

Između marta i decembra prošle godine su Rusi izvezli nuklearnu tehnologiju i materijale vredne preko milijardu dolara, procenjuje britanski Kraljevski institut za odbrambene studije.

„Ne samo da se vrednost ruskog nuklearnog izvoza nije smanjila od februara 2022, nego podaci sugerišu da izvoz možda i raste uz nekoliko vernih mušterija koje su i dalje rešene da vode poslove sa ruskim nuklearnim sektorom“, piše u analizi tog instituta.

Među vernim mušterijama je Mađarska. U avgustu prošle godine je zvanična Budimpešta čak odlučila da Rusi nastave gradnju još dva nuklearna reaktora u Mađarskoj.

Nije onda iznenađenje da je upravo vlast Viktora Orbana bila najglasnija kad je ovog juna u Briselu sprečeno da nuklearna tehnologija postane deo novog paketa sankcija protiv Moskve, jedanaestog po redu.

Iako je Orban kritikovan širom Evrope, njegov potez ima logike. Naime, kako kaže Niklas Poatje iz Brugela, ogromna zavisnost od Rosatoma znači da bi nuklearne sankcije donele Evropi više štete nego koristi.

„Nijedna pojedinačna mera sankcija ne bi donela materijalnu razliku na bojištu“, dodaje Poatje.

Kako podseća, sveže devize do kojih Moskva dolazi prodajom nuklearne tehnologije i goriva ipak su samo delić od desetina milijardi evra koje su Rusi ranije prihodovali izvozom nafte i gasa u EU.

Ima li alternative?

Ipak, zemlje poput Češke, Slovačke i Bugarske opipavaju teren u pokušaju da zamene rusko nuklearno gorivo.

Vestinghaus, američki pandan i konkurent Rosatoma, već isporučuje nuklearno gorivo za ukrajinske nuklearke koje su se ranije oslanjale na rusku tehnologiju. Ta američka kompanija se nudi i drugim zemljama istočne Evrope.

U maju je Finska jednostrano raskinula ugovor sa Rosatomom za izgradnju nove atomske centrale.

Stručnjaci pak kažu da se sirovi uranijum lako može uvesti i iz drugih delova sveta, ali da bi potrajalo godinama da se zamene ruski kapaciteti za njegovo obogaćivanje.

„Naprosto drugi delovi sveta nemaju kapacitet da brzinski prekinu ove veze sa Rusijom“, kaže profesorka Šmid i dodaje:

„Nije u pitanju neka tajna tehnologija, ali jeste tehnologija koja podrazumeva kapitalne investicije. Uz sve neizvesnosti koje obavijaju budućnost nuklearnog sektora, teško je podstaći privatnu industriju da ulaže u to.“