Evropa ostaje američki protektorat

Tokom sastanka, Blinken je primetio da „NATO nikad nije bio tako jak i jedinstven“, na šta je generalni sekretar NATO izrazio zahvalnost za „nepokolebljivo“ vođstvo Sjedinjenih Država u alijansi.

U sedištu NATO u Briselu 14. i 15. februara održan je sastanak ministara odbrane zemalja učesnica, čije su glavne teme bile vojna i politička podrška Ukrajini, jačanje odvraćanja i odbrane, mogućnost povećanja industrijske proizvodnje oružja i municije, i utvrđivanje novih obaveza za ulaganja u odbranu.

Od 17. do 19. februara održana je godišnja Minhenska bezbednosna konferencija, koja je predstavljena kao prilika da se oceni kohezija i politička posvećenost alijanse „poretku zasnovanom na pravilima“. Glavni lajtmotiv ovogodišnjih diskusija bilo je traženje opcija za reviziju i rekonceptualizaciju osnova svetskog poretka, poljuljanog kao rezultat borbe demokratija i autokratija, kako se to čini zapadnoj zajednici.

Vrhunac savezničke komunikacije u ovom periodu svakako je bila poseta američkog predsednika Džozefa Bajdena Kijevu i Varšavi 20. i 21. februara, gde je držao entuzijastične govore o slobodi, jedinstvu i otpornosti saveznika, nazivajući NATO „najjačim odbrambenim savezom u svetskoj istoriji“.

ZNAČAJNO PROŠIRENJE NATO: Više od svega jeste konačno svođenje računa o dugo raspravljanoj temi američkog prisustva u Evropi. Posle kraja Hladnog rata, stvorile su se mogućnosti da Amerikanci povuku svoje snage, a da Evropa počne izgradnju nezavisnog koncepta bezbednosti. Novo proširenje NATO do koga je došlo u prošli utorak, definitivni je dokaz da Amerikanci ne idu, niti će otići iz Evrope, koja će, tako, postati američki protektorat, kako su dugo tvrdili vodeći američki spoljnopolitički mislioci, kao rezultat neuspeha da izgradi svoju spoljnu i odbrambenu politiku.

Pretpostavljalo se da će Finska stupiti u redove Severnoatlantske alijanse zajedno sa susedom Švedskom, ali se Stokholm na putu ka željenom cilju dosad saplitao o nepopustljivost Ankare. Kasnije će se, naravno, pridružiti i Švedska. Ovo proširenje nije prvo (NATO se udvostručio od Hladnog rata), ali je značajno.

Matematički gledano, kopnena granica između zemalja NATO i Rusije udvostručila se na 2.600 kilometara. Trideset i prva članica NATO, Finska, deli 1.300 km granice s Rusijom. Od Barencovog mora na severu do Finskog zaliva na jugu, granica uglavnom prolazi kroz šume, skoro da u blizini nema većih naselja i uglavnom je neasfaltirana.

Prema stručnjacima u sedištu NATO, finska vojska trenutno može sama obezbediti ovu granicu. Smatra se da su oružane snage na novom severoistočnom krilu saveza dobro uvežbane i motivisane. Finska nikad nije ukinula služenje vojnog roka za muškarce i ima 24.000 aktivnih vojnika i više od 900.000 obučenih rezervista. U slučaju odbrane, kopnena vojska, mornarica i avijacija mogli bi se povećati na 280.000 žena i muškaraca. Za populaciju od 5,5 milona to je relativno velika vojska.

Švedska i Finska su primer država koje su se, iz principijelnih razloga, držale linije neutralnosti, ili, da upotrebimo koncept sve češći poslednjih decenija, neučestvovanja u savezima. Pozadina je bila drugačija, ali je posvećenost zvaničnom distanciranju od vojnih blokova ostala čvrsta decenijama (Finska) pa čak i vekovima (Švedska).

Pozicioniranje obe zemlje bilo je određeno njihovim odnosima sa Rusijom i razumevanjem u tom pogledu suštine sopstvene bezbednosti. Prosto rečeno, ako živite pored džina, onda bolje nemojte da radite ono što ga nervira. Ubuduće se situacija biti upravo obrnuta: moraće da se jasno i čvrsto konfrontiraju sa Rusijom, budući da su na „prvoj liniji dodira“.

POVRATAK RATNE REALNOSTI: Švedska neutralnost je posledica demontaže velike evropske sile početkom 19. veka. U Finskoj se ovaj status vezuje za rezultate Drugog svetskog rata. Poznati su teški, najblaže rečeno, odnosi između Finske i Sovjetskog Saveza 1930-ih i 1940-ih godina, kao i izuzetna snalažljivost rukovodstva susedne zemlje.

Pristala je na izvesno ograničenje slobode delovanja – neutralan status u vojnom i delimično u političkom smislu. Zauzvrat, Finska je sebi obezbedila ne samo suverenitet, očuvanje tržišta i demokratskog sistema, već i posebne, izuzetno korisne ekonomske veze sa Moskvom. Od kraja 1940-ih do početka 1990-ih godina sovjetsko-finski odnosi služili su kao primer plodnog kompromisa između država različitih društveno-političkih formacija. Iako su na Zapadu prezirali koncept finlandizacije, ustupanja suverenih prava jačem susedu, u praksi je status kvo svima odgovarao. Finska je, inače, poltički, ostala deo zapada.

Raspad SSSR okončao je period specijalnih odnosa koji je u prvoj polovini 1990-ih u Finskoj izazvao duboku ekonomsku krizu, ali je omogućio da se otarase političkih ograničenja. Zemlja je prestala da se osvrće na reakciju Moskve i pridružila se Evropskoj uniji. Sama Rusija je nastojala da izgradi posebne odnose sa „velikom Evropom“, a Finska je postala prirodni partner.

Gustina ekonomske i humanitarne interakcije ostvarena u drugoj polovini 2010-ih poslužila je kao model za prekograničnu saradnju. U Finskoj je oduvek bila prisutna tema napuštanja politike neutralnosti, kao i društveno-politički konsenzus o necelishodnosti toga. U stvari, trideset godina ideja o mogućnosti nove vojne konfrontacije u Evropi ostala je sudbina najnefleksibilnijih ratnika Hladnog rata, a čak je i širenje NATO predstavljeno prvenstveno ne vojno, već na politički i ideološki način.

Povratak ratne realnosti šokirao je Evropu. U Švedskoj i Finskoj su odmah odlučili da odustanu od neutralnosti i uđu u NATO, javno mnjenje se okrenulo naglavačke. Važno je napomenuti da se gotovo nije otvarala rasprava o tome da li neutralni status nije pouzdaniji način da se obezbedi nacionalna bezbednost, već se članstvo u vojnom bloku smatralo jedinom opcijom.

Ali pre toga, dugo vremena, neučestvovanje se smatralo najrazumnijim pristupom. Bez sumnje, pored čisto funkcionalnih zadataka prošlih sastanaka i izjava, bilo je važno i simbolično zabeležiti i demonstrirati snagu jedinstva i spremnost saveznika na uzajamnu pomoć. Na političkom i strateškom nivou, svrha ovakvih događaja je slanje nedvosmislenih signala zemljama članicama alijanse o validnosti međusobnih obaveza, a protivnicima o njihovoj spremnosti za srazmeran odgovor u slučaju aktualizacije pretnja i eskalacija sukoba.

Strogo govoreći, održavanje savezničkih odnosa pretpostavlja primenu dualističkog pristupa – regulisanje ponašanja država članica vojno-političkog saveza i odvraćanje neprijatelja.

U nekim slučajevima, sama struktura organizacije američko-evropskog partnerstva potiskuje mogućnost neusklađenog ponašanja partnera. Tako su se Evropljani usprotivili odluci SAD da se povuku iz Zajedničkog sveobuhvatnog akcionog plana o iranskom nuklearnom programu, pa su čak pokušali da stvore posebne finansijske instrumente kako bi zaobišli američke eksteritorijalne sankcije.

Međutim, EU, Velika Britanija, Francuska i Nemačka nisu uspele da spreče egzodus evropskog biznisa iz Irana, koji se plašio američkih ograničenja. Zemlje evropskog trija (Velika Britanija, Francuska i Nemačka) su 9. marta 2023. objavile likvidaciju INSTEKS-a, kompanije stvorene da nastavi trgovinu sa Iranom pod američkim sankcijama.

Tako su evropski saveznici bili prinuđeni da, de fakto, priznaju nemogućnost održavanja iranskog nuklearnog sporazuma bez učešća SAD i nesposobnost da efikasno zaštite svoje interese, što nije odgovaralo američkom pristupu.

POVEĆANJE PROIZVODNJE ORUŽJA: Drugi primer je vezan za svrsishodnu političku i diplomatsku aktivnost američkih političara i zvaničnika da ubede Evropljane da odbiju da sarađuju sa Huavejem i od njega kupe opremu za uspostavljanje 5G mobilne mreže u evropskim zemljama u periodu 2019-2020.

Metodični plan Sjedinjenih Država, metodično dogovaran sa svakom evropskom zemljom pojedinačno na sklapanju zajedničkih 5G bezbednosnih sporazuma (5G Clean Path), osmišljen je da delegitimizuje prisustvo kineskih tehnoloških kompanija u Evropi.

Sa svoje strane, Sjedinjene Države su, da bi smirile saveznike i poslale signal potencijalnim protivnicima, od 2022. u Evropu rasporedile dodatnih 20.000 vojnika, čiji broj sada iznosi 100.000. Na samitu NATO 2022. objavljeno je istureno komandno mesto petog korpusa američke vojske; održavanje u Rumuniji dodatnog rotacionog brigadnog borbenog tima u Evropi; povećanje rotacionog prisustva u baltičkim državama.

Pored toga, 21. marta 2023. u gradu Poznanju je najavljeno raspoređivanje prvog stalnog garnizona američke vojske u Poljskoj. Tokom ceremonije otvaranja, američki ambasador u Poljskoj, inače sin Zbignjeva Bžežinskog, Mark Bžežinski rekao je: „Ovo šalje poruku svetu da su Sjedinjene Države posvećene Poljskoj i NATO.“

Povećanje broja država članica koje ispunjavaju utvrđene vojne odbrambene pokazatelje može poslužiti kao jedan od kriterijuma pridržavanja ciljeva i zadataka transatlantske alijanse, a samo indirektan pokazatelj jačanja savezničkog jedinstva. Konkretno, povećana ulaganja u glavnu opremu među evropskim zemljama mogu implicirati povećane kupovine od Sjedinjenih Država, kao i veću interoperabilnost oružanih snaga zemalja članica.

Prema Stokholmskom institutu za istraživanje mira (SIPRI), između 2014. i 2021. zemlje centralne i istočne Evrope sklopile su nekoliko velikih ugovora sa SAD za nabavku oružja.

Među njima se mogu primetiti sporazumi između Sjedinjenih Država i Poljske, o isporukama 2022-2025. četiri protivvazdušna raketna sistema Patriot (2022-25); zaključivanje ugovora od 414 miliona dolara za nabavku 20 raketnih sistema za više lansiranja Hajmar (2019); ugovor o nabavci 32 lovca-bombardera F35 Molnija II (2020); sporazum o nabavci 250 borbenih tenkova Abrams (2021). Zauzvrat, 2018. godine, SAD i Rumunija su potpisale sporazum o isporuci sedam protivvazdušnih raketnih sistema Patriot u periodu 2020-2026.

Nakon zaoštravanja sukoba u Ukrajini, verovatno je da će planirani datumi za isporuku oružja biti iznuđeni, uključujući i u cilju naknadnog pružanja vojne pomoći Kijevu, i, kako se može suditi iz poslednjeg sastanka ministara odbrane NATO, planirano je dalje povećanje proizvodnih kapaciteta i stvaranje zaliha opreme i naoružanja. Ne manje važno, to će biti urađeno kroz pojačanu saradnju i dalju integraciju vojnoindustrijskih kompleksa SAD i Evrope. Ali, jasno je da će to sve da zavisi od američke evropske strategije i da biti podređeno njoj.