„Evropa je na udaru“: Stručnjak za špijunažu o pogrešnoj zapadnoj politici prema Rusiji

Rusija (i druge neprijateljske države) testiraju odvraćanje u evropskim i severnoameričkim zemljama od 1990-ih.

Invazija susednih zemalja. Sajber napadi. Ekonomski rat. Mešanje u političke sisteme. Sabotaža. Ubistvo. Lista je dugačka. Ali, lista efikasnih odgovora je veoma kratka, ukazuje Edvard Lukas, dugogodišnji dopisnik Ekonomista iz Berlina, Moskve, Beča i baltičkih država i međunarodno priznati stručnjak za špijunažu, subverziju, upotrebu i zloupotrebu istorije u analizi za Centar za evropske analize.

Ništa što su Britanija, Sjedinjene Države, Francuska, Nemačka ili druge velike zapadne zemlje uradile nije izazvalo „jao“ u Kremlju (ili u Pekingu, Teheranu ili Pjongjangu) zbog čega režimi u tim zemljama misle da su ozbiljno pogrešili. Tako da nastavljaju.

Zapadni donosioci odluka žestoko protestuju protiv optužbi za neefikasnost. Oni ukazuju na sankcije, proterivanja i niz diplomatskih, vojnih i drugih odgovora.

Da – sve se to dogodilo. Ali da li je nešto što smo uradili sprečilo dalje napade? Očigledno nije, jer oni nastavljaju.

Čak ni sada većina zapadnih zemalja neće napustiti svoju zonu udobnosti. Oni će pomoći Ukrajini da se odupre vojnoj invaziji u punom obimu, ali ne sa dovoljno novca ili oružja da garantuje pobedu.

Oni će reagovati na ruske napade na sopstvenom tlu, ali samo performativnim sankcijama: saopštenjima za javnost, diplomatskim proterivanjem i ekonomskim sankcijama koje nikome zapravo ne štete.

Cenu ove stidljivosti najupadljivije plaća Ukrajina. Za sada, ruske klizne bombe, projektili i rakete ne padaju na evropske gradove.

Nemci se vraćaju sa svojih antiratnih demonstracija da bi mirno spavali u svojim krevetima umesto da kampuju u skloništima za bombe.

Ali i Evropa je na udaru.

Bespilotne letelice koje su prošle nedelje zujale na aerodromu u Stokholmu, ometanje GPS-a koje je ometalo finsku civilnu avijaciju, pojačana ruska vojna aktivnost oko podmorskih kablova i brojni sajber napadi (uključujući i neke koji se ne objavljuju) – sve su to primeri ruske hibridne agresije koja prostire se daleko izvan Ukrajine.

A odgovora nema. Šta bi Britanija uradila, na primer, kada bi misteriozni dronovi ometali avijaciju na aerodromu Hitrou?

Aviokompanije se lako uplaše. Lako je zamisliti da strani operateri odluče da je bezbednije zaustaviti letove za London. Poremećaj i šteta po britansku ekonomiju bi se spirala.

Šta bi Britanija uradila? Arsenal izgleda tanak. Britansko nuklearno oružje je beskorisno. Gnevno saopštenje za javnost i proterivanje preostalih ruskih diplomata iz Londona neće proizvesti faktor „jau“.

Jedna opcija bi bila da se reaguje korišćenjem ukrajinskih mogućnosti. Obezbedite proizvodnu, finansijsku i obaveštajnu pomoć potrebnu da bi se osiguralo da ukrajinski dronovi mogu da urade isto na moskovskim aerodromima.

Drugo bi bilo tražiti od saveznika da pomognu. Zamislite da Norveška najavljuje nova ograničenja ruskog prisustva na Svalbardu, a u isto vreme Finska kaže da će tehničke poteškoće privremeno ograničiti rad ruske špijunske baze (izvinite: konzulata) na Alandskim ostrvima.

U međuvremenu, evropske finansijske vlasti bi nasrnule na banke povezane sa Rusijom na Kipru.

Još bolje bi bilo kada bi Britanija izašla iz svoje zone komfora i počela da se bavi onima koji ih omogućavaju: bankarima, advokatima, računovođama i drugim pripadničkim saučesnicima koji drže točkove da se okreću za ukidanje sankcija Kremlja.

Neki od njih su zapravo smešteni u Britaniji, ali više ih je u Ujedinjenim Arapskim Emiratima i sličnim jurisdikcijama.

Ako su mislili da su suočeni sa profesionalnom osudom, građanskom odgovornošću ili krivičnim gonjenjem, sedišta u poslovnoj klasi u vozu Kremlja bi odjednom mogla da izgledaju manje privlačna. Efekat „jao“ pogodio bi ne samo njih, već i njihove klijente u Moskvi.

Sve ovo je moguće. Ali i dalje je malo verovatno. Zapadne zemlje duboko brinu o sopstvenoj bezbednosti. Ali ne dovoljno duboko. Rusija to zna. Mi ne.