Evropa želi mir, a ne rat: Ali, da li će biti spremna ako rat stigne na kontinent?

U njemu su kritikovali američku invaziju na Irak i pozvali Evropljane da „postave refleksivnu distancu od sebe“.

Njihova kritika imperijalizma Džordža V. Buša bila je opravdana; a njihova sugestija da bi Evropa mogla da povede svet ka postimperijalnoj budućnosti je bila lepa ideja.

Danas je, međutim, u svetlu ruske invazije na Ukrajinu, pitanje da li takav postimperijalistički svet može da bude ostvaren pomoću sredstava koja su dvojica filozofa predložila, piše u tekstu za Gardijan Volodimir Jermolenko, ukrajinski filozof, novinar i pisac, predsednik PEN centra u Ukrajini i glavni urednik UkraineWorld.org.

Evropa koju su oni zamišljali je bila Evropa dijaloga, konverzacije i prihvatanja različitosti.

To je, naravno, dostojanstvena ideja. Problem je u tome što je ona nemoćna kada se suoči sa zlom.

Posle Drugog svetskog rata Evropa je koncepciju o sebi fokusirala na samoočiglednost mira.

Postavljala je pitanje kako se mir može teritorijalno proširiti, ali ne i kako mir treba braniti.

Bila je privučena idejom uklanjanja granica za promet dobra (kako kao moralnog koncepta, tako i dobra kao ekonomskog koncepta), ali ne i pitanjem kako da se ojačaju granice protiv zla.

Relativizovala je pitanje zla, misleći da se svako zlo može reintegrisati jednostavno privlačnošću dobra.

To je formiralo dugotrajnu aferu Evrope (pre svega Nemačke i Francuske) sa Rusijom.

U tom odnosu, Evropa je Geteovog Fausta shvatila doslovno, testirajući ideju da se sa đavolom može sklopiti dogovor.

Ali zaboravila je kako se priča završava.

Postoje dva etička sistema na kojima je Evropa izgrađena, dva načina na koje određuje stavove prema drugima.

Jedan je etička razmena, agora.

Na agori (u staroj Grčkoj trg, otvoreni prostor okupljanja i mesto odvijanja trgovačkih, građanskih, društvenih i verskih aktivnosti) poklanjamo nešto da bismo dobili više nego što smo imali.

Razmenjujemo dobra, predmete, ideje, priče i iskustva.

Agora je igra sa pozitivnim zbirom: svi dobijaju, iako neki pokušavaju da dobiju više nego drugi.

Drugi etički sistem je sistem agona.

Agon (kod starih Grka nadmetanje, takmičnje) je bojno polje. Ulazimo u agon ne zato da bismo razmenjivali, već da se borimo.

Sanjamo o pobedi ali smo takođe spremni da izgubimo – uključujući i gubitak nas samih, čak i u doslovnom smislu umiranja za viši cilj.

Ovo nije logika igre sa pozitivnim zbirom; ne mogu svi biti pobednici jer će jedna od strana sigurno izgubiti.

Evropa je sebe izgradila kao kombinaciju agore i agona.

Evropsko kulturno nasleđe je nezamislivo bez etike agona: bilo da su u pitanju njeni srednjovekovni romani sa svojim kultom kavaljerstva i odanosti, ili rane moderne drame čiji likovi umiru za svoje principe i strasti.

Ali Evropa je takođe nezamisliva bez kulture agore, konverzacije, kompromisa i mekoće.

Oba ova etička sistema sadrže duboke ljudske vrednosti.

Ali ako su dovedeni do svojih krajnosti oni su opasni i moraju da budu izbalansirani.

Etika agona uči nas da sve ljude vidimo kao potencijalne protivnike i da posmatramo svaku interakciju kao latentnu borbu.

To može da dovede do rata sviju protiv svih.

Radikalna etika agore, naprotiv, apsolutizuje razmenu i kompromis.

Tu su razmena i dijalog odgovori na sva pitanja.

Smatra se da su rat i konflikt posledice ljudskog ludila i da je jedini razlog što se ljudi svađaju to što nisu imali priliku da dovoljno razgovaraju jedni sa drugima.

Uprkos njihovim filozofskim nesuglasicama, Habermas i Derida su delili nešto važno.

To je bila ideja da bi agora trebalo da zameni agon i da ga pošalje u zaborav.

Problem koji nisu uspeli da uvide je to da je agora nemoguća bez agona.

Ne možete imati beskonačan dijalog unutar grada-države osim ako ne izgradite tvrđavu koja štiti vaš grad od potencijalnih razarača.

Evropa Habermasa i Deride izgrađena je na naivnom verovanju da su svi neprijatelji nestali i da više ne treba brinuti o bezbednosti.

Oni su odlučili da ignorišu mogućnost da će naši neprijatelji otići tek nakon što ubiju našu decu.

Licemerje svojstveno koncepciji Evrope kao kontinenta „večnog mira“ i „beskonačne agore“ jeste da je to omogućeno samo pod bezbednosnim kišobranom NATO-a.

Dok je Evropa gradila države blagostanja, SAD su gradile bezbednosni okvir, obezbeđujući uslove pod kojima bi Evropa mogla da nastavi da bude društveni raj.

SAD nisu sa Marsa, a Evropa sa Venere, kao što je Robert Kejgan verovao; SAD su samo popunile prazninu agona (tj. zidove odbrane) koju je Evropa ostavila previše verujući u samoočiglednost mira i samoreprodukciju agore.

Ako je naš cilj da izgradimo pravedniji postimperijalistički svet, važno je da ukažemo na paralele između američke invazije na Irak 2003. i ruske invazije na Gruziju 2008, na Ukrajinu 2014, Siriju 2015. i ponovo na Ukrajinu 2022.

Ipak, postoji ključna razlika.

Rat 2003. bio je rezultat toga što je demokratija sama sebe zavaravala, skrivajući svoj imperijalizam iza privlačne demokratske retorike.

On je delimično bio uzrokovan činjenicom da se „zapadni“ svet i dalje osećao snažnim, toliko snažnim da je mislio da može da rizikuje radeći šta god hoće – što je direktan put ka tiraniji.

Dvadeset godina kasnije, živimo u drugačijoj realnosti.

Demokratija se više ne pretvara u imperiju; imperija je napada.

Ova imperija i njeni autoritarni saveznici vide da su demokratije slabe i nezaštićene. Da su izgubile duh agona. Da se rugaju viteškoj kulturi prošlosti. I da stoga mogu biti napadnute i na kraju uništene.

Tekući ruski rat protiv Ukrajine je napad na Evropu.

Rusija je u ratu sa Evropom. Vreme je da ovu činjenicu prihvatimo u potpunosti i izvučemo sve neophodne zaključke.

Agora nije dovoljna. Postoje trenuci kada, da biste je odbranili, morate oživeti agon kao element svog identiteta.

To nije zato što želite rat. Već zato što rat nekada dođe do vas.

Da biste odbranili svoj mir, morate postati ratnik – ili se barem uskladiti sa ratnikom koliko god možete.

Ponekad nije dovoljno izbeći zlo. Ponekad se morate suočiti sa njim, licem u lice.