„Evropi preti scenario Libije s nuklearkama“: Da li je zapad spreman za Putinov poraz?

„Rusija će se raspasti“, nedavno je predvideo bivši češki ministar spoljnih poslova Karel Švarcenberg, istaknuti aristokrata i dugogodišnji poverenik Vaclava Havela. „Veliki delovi će tražiti nezavisnost čim budu mogli.

Dok većina eksperata kaže da je Švarcenbergovo predviđanje i dalje malo verovatno, rizik od rušenja Rusije pod pritiskom njenog neuspelog napada na Ukrajinu ipak je upalio alarm od Berlina do Vašingtona, dok vojni i diplomatski stratezi razmatraju posleratni scenario u koji zemlja pada odvojeno na delove pod kontrolom ratnih vođa, nalik onima koji su dominirali u Avganistanu 1990-ih ili današnjom Libijom, piše u svojoj analizi Politiko, piše Index.hr.

„Kada su se u istoriji Rusi suočili sa zaista velikim porazom i njihova politika je ostala netaknuta?“ pitao je Piter Rou, bivši zvaničnik u administraciji američkog predsednika Džordža V. Buša, koji sada vodi Centar za Evropu i Evroaziju pri Hadson institutu, istraživačkom centru sa sedištem u Vašingtonu. „Ne vidim kako bi veliki vojni poraz mogao da dozvoli Putinu da ostane na vlasti i da granice Ruske Federacije ostanu kakve su danas.

Mračni scenariji

Scenariji se kreću od pobuna među više od 20 etničkih teritorija Rusije raštrkanih po 11 vremenskih zona zemlje do potpunog pada u vrstu sukoba i bezakonja koji su zahvatili Libiju od pada njenog diktatora Moamera Gadafija.

I jedno i drugo bi predstavljalo ozbiljnu pretnju regionalnoj stabilnosti, sa potencijalno dubokim posledicama po Evropu, uključujući dalji prekid lanaca snabdevanja, sukobe između nuklearno naoružanih frakcija i nove talase izbeglica koje beže iz destabilizovane Rusije, piše Politiko.

Tema je toliko osetljiva da zvaničnici odbijaju da javno govore o svojim diskusijama ili čak da priznaju svoje planove za vanredne situacije, iz straha da ne požele dobrodošlicu ruskom predsedniku Vladimiru Putinu u razgovor i podstaknu rusku podršku ratu.

Kada ih je Politiko zamolio da razgovaraju o takvim scenarijima tokom Minhenske bezbednosne konferencije prošle nedelje, zapadni zvaničnici su odbili da govore zvanično o toj temi.

„Da li bi se to moglo dogoditi? Naravno“, rekao je Ivan Krastev, politikolog i predsednik bugarskog Centra za liberalne strategije, koji je savetovao brojne evropske lidere. Krastev je naglasio da raskid „nije verovatan, ali ni nemoguć“.

Ali fokusiranje na ovu opciju je potpuno kontraproduktivno“, dodao je on. „Ako kažete ’mi smo ovde da demontiramo Rusiju‘, dajete jak argument za Putinov narativ da je Zapad agresor.

„Ako Rusija izgubi, biće rasparčana“

U stvari, ruski predsednik se vratio na tu temu u utorak u svom govoru o stanju nacije političkom i vojnom establišmentu zemlje uoči prve godišnjice njegovog sveopšteg napada na Ukrajinu. „Elite Zapada ne kriju svoju svrhu“, rekao je on, sugerišući da SAD i njeni saveznici imaju za cilj da unište Rusiju.

Juče je bivši ruski predsednik Dmitrij Medvedev otišao još dalje, rekavši da će Rusija „nestati“ ako izgubi rat u Ukrajini, za šta je okrivio SAD.

„Ako Rusija zaustavi specijalnu vojnu operaciju bez pobede, Rusija će nestati, biće raskomadana“, rekao je Medvedev u postu Telegrama, koristeći eufemizam za rusku invaziju na Ukrajinu.

Pobune

Ova poruka odjekuje u zemlji koja je više puta opustošena vojnim sukobima i još uvek traumatizovana raspadom Sovjetskog Saveza.

Muke Rusije tokom Prvog svetskog rata pomogle su da se pokrene ruska revolucija i građanski rat, koji je suprotstavio boljševike Vladimira Lenjina protiv šarolike grupe rojalista, kapitalista i drugih političkih snaga poznatih kao Bela armija.

Rat, jedan od najkrvavijih u ruskoj istoriji, uključivao je seriju pogroma protiv Jevreja. Završeno je 1923. pobedom Crvene armije, ali je ostavilo duboke podele u društvu.

Raspad Sovjetskog Saveza 1990-ih, koji je doveo do otcepljenja zemalja poput Ukrajine, Belorusije i Kazahstana, kao i zemalja EU poput Estonije, Letonije i Litvanije, bio je mirniji, ali je daleko od činjenice da slične pobune sa današnje periferije ne bi naišle na jači odgovor.

Struktura Sovjetskog Saveza učinila je njegov raspad relativno jednostavnim sa pravne tačke gledišta. Nasuprot tome, Ruska Federacija je unitarna država sa veoma moćnom centralnom vladom. Za razliku od Sovjetskog Saveza, gde polovina građana nisu bila Rusi, 80 odsto stanovništva današnje Rusije identifikuje se kao Rusi.

Najvažniji faktor koji je sprečio krvoproliće 1991. godine bio je to što se Rusija nije protivila raspadu Sovjetskog Saveza. Teško je zamisliti da bi bilo Putin ili njegov potencijalni naslednik stajali po strani, ili da bi im većina stanovništva dozvolila, ako regioni poput Baškortostana na južnom Uralu ili Sibira, ruske „kovčege sa blagom“, gde većina prirodnih resursi lažu, pokušajte da prekinete.

Jedna zabrinutost na Zapadu je da ako se rat u Ukrajini završi porazom Kremlja – kako se većina nada – ruski vojnici će se vratiti kući i borbe tamo će se nastaviti, dodatno podstaći raspad zemlje.

Čečenija i Dagestan

Mnogi ljudi koji se bore za Rusiju u Ukrajini dolaze sa neprivilegovanih ruskih teritorija, uključujući planine istočnog Sibira, gde veliki deo stanovništva ima etničke i kulturne veze sa Mongolijom, i Severni Kavkaz, etnički raznolik region koji uključuje Čečeniju i Dagestan.

Čečenski lider Ramzan Kadirov, koji je igrao centralnu ulogu u gušenju islamističkog ustanka u Čečeniji početkom 2000-ih, nedavno je rekao da namerava da osnuje privatnu vojsku po uzoru na Vagnerovu grupu, brutalnu plaćeničku silu koju kontroliše Putinov saveznik Jevgenij Prigožin.

Govoreći 2011. na Severnom Kavkazu, Putin nije krio da ga ne voli sve veći pokret za nezavisnost tamo.

„Ako se ovo desi, onda će u istom trenutku, čak ni za sat, već u sekundi, biti onih koji to žele da urade i sa drugim teritorijalnim entitetima Rusije… I to će biti tragedija koja će uticati na svaki građanin Rusije bez izuzetka“, rekao je on.

Ovo sugeriše da bi svaki potez regiona da se oslobode kontrole Moskve bio krvav, kako između centralne vlade i potencijalnih secesionista, tako i među samim regionima.

„Nove države će se međusobno boriti oko granica i ekonomske imovine“, napisala je u nedavnom eseju Marlen Laruel, koja vodi Institut za evropske, ruske i evroazijske studije na Univerzitetu Džordž Vašington. „Moskovske elite, koje kontrolišu ogroman nuklearni arsenal, reagovale bi nasiljem na svaki secesionizam.

Nuklearni arsenal

Ono što čini mogućnost ruskog kolapsa tako alarmantnom je, naravno, nuklearni arsenal zemlje – strateški as u rukavu kojeg je Putin više puta pominjao u proteklih 12 meseci. Ruski predsednik je u utorak saopštio da suspenduje učešće Rusije u Novom START-u, poslednjem preostalom paktu o kontroli nuklearnog naoružanja između Moskve i Vašingtona.

Pre raspada Sovjetskog Saveza, SAD i njeni saveznici bili su daleko od optimista po pitanju nuklearne pretnje. Američki obaveštajni zvaničnici upozorili su tada da bi taktičko nuklearno oružje, koje će verovatno uključivati takozvane bombe u koferima, moglo da završi na crnom terorističkom tržištu ako se ne preduzmu koraci da se ono obezbedi.

Dok je Vašington pozdravio nezavisnost baltičkih država, postojala je duboka zabrinutost da bi delovi sovjetskog nuklearnog arsenala mogli pasti u pogrešne ruke u drugim delovima imperije, uključujući Kazahstan i Ukrajinu, sa katastrofalnim posledicama.

Danas je to manje pretnja u Rusiji iz prostog razloga što u potencijalno otcepljenim regionima nema nuklearnog oružja, kako tvrde zapadni analitičari.

Borba u Kremlju

Ono što više zabrinjava je izbijanje sukoba između pripadnika ruskog establišmenta i borba za kontrolu nad oružanim snagama. Politički sukobi su već izbili između šefa Vagnerove grupe Prigožina i ruskog ministra odbrane Sergeja Šojgua i načelnika Generalštaba Oružanih snaga Valerija Gerasimova.

U utorak je Prigožin, Putinov saveznik čiji su se vojnici borili u blizini ukrajinskog grada Bahmuta, optužio rusko ministarstvo za uskraćivanje municije i vazdušnog transporta, dodajući da bi njihove akcije mogle predstavljati „izdaju“.

Veliko pitanje u svakom scenariju ruskog raspada je kakvu bi ulogu odigrala Kina. Dok bi nestabilnost u njegovom susedu bogatom resursima pružila Pekingu obilje mogućnosti da podstakne apetit za sirovinama, većina posmatrača veruje da neće težiti da prekroji granice Rusije.

Kina će biti veoma oprezna“, rekao je Krastev.

Jasno je da Zapad, iako je raspad Rusije možda i dalje događaj male verovatnoće, ne može sebi priuštiti tu opciju. Dok posmatrači Rusije raspravljaju o perspektivi „dekolonizacije“ zemlje, ne bi trebalo da odbace mogućnost da bi Putinov pokušaj da ponovo sastavi izgubljenu imperiju Kremlja mogao da ga košta barem deo njene teritorije.

„Tragedija Rusije je u tome što ne zna gde su njene granice“, rekao je Švarcenberg, čija je porodica pobegla iz Čehoslovačke pod sovjetskom kontrolom 1948. godine. Ovo bi brzo moglo postati tragično ne samo za Rusiju već i za ostatak sveta, zaključuje Politiko na kraju svoje analize.