Evropi preti varvarstvo

Bilo je to vreme nesigurnosti i veoma vidnih neuspeha. Ali su godinu takođe obeležila stvarna dostignuća.

Iznad svega, junski glas Ujedinjenog Kraljevstva da izađe iz EU gorko je razočarenje. Pa ipak, novi sveevropski konsenzus o zaštiti spoljnih granica EU, zajedno sa zaključivanjem Sveobuhvatnog ekonomskog i trgovinskog sporazuma (CETA) sa Kanadom dozvoljavaju oprezni optimizam.

Većina problema sa kojima se EU rvala neko vreme uspešno je rešena. Migrantska kriza, napetosti s Rusijom oko Ukrajine i druge pretnje spoljnoj i unutrašnjoj bezbednosti i dalje iskušavaju naše jedinstvo i efikasnost – i tako će biti i u predstojećoj godini.

Ono što znamo iz 2016. jeste da je pred nama velika promena – uznemirujuća, pa ipak nedefinisana, i pored toga jasno opipljiva. Zaista, vrsta promene koja se događala i koja će se događati zbunjuje prognostičare. Odavno se realnost nije tako okrutno rugala predviđanjima eksperata i istraživača, čak i u kratkoročnom kontekstu predstojećih izbora ili referenduma. Politika je postala nepredvidljiva koliko i vreme u Briselu. I, kao i u meteorologiji, ako su se neke prognoze ispostavile kao tačne, to su bile one pesimistične.

Politička tektonska pomeranja (kako drugačije nazvati iznenadno skretanje ogromnog ostrva sa kontinenta?) koja se sada dešavaju nisu samo posledični šokovi finansijske krize iz 2008. NJihov izvor i suština dublji su od besa nezaposlene omladine ili nezadovoljstvo evropske i američke srednje klase stagnantnim ekonomskim rastom, mada niko razuman neće potceniti ove sentimente. Ali svi osećamo da ovi potresi mogu nagoveštavati dublju promenu: kraj ere koja bi se u Evropi mogla nazvati erom velike stabilizacije.

To je era koja je trajala 70 godina i održavala se na tri stuba. Prvi je međunarodni poredak koji je, definisan sposobnošću Zapada da nametne poštovanje pravila i zakona, štitio Evropu od globalnih konflikata. Drugi je liberalna demokratija. A treći je relativni prosperitet evropskih društava.

Široko očekivana promena ne treba da nas plaši ili, još manje, parališe. Kao što istoričari to dobro znaju, stabilnost je prolazna i kratkog veka, a ne kriza. I, kao što je van naše moći da sprečavamo krize (koje su po prirodi neopozive), nije nam u interesu da se držimo status kvoa, pošto stabilizacija pre ili kasnije ulazi u fazu stagnacije, kada očekivanje promene postane opšte. To ne vodi nužno u katastrofu. Ali može.

Sve zavisi od naše kolektivne sposobnosti da plovimo uzburkanim morima. Prvi preduslov je da održimo osnovno jedinstvo EU. Ponoviću ovo kao mantru: iznutra razbijena EU biće nesposobna da odgovori na bilo koji izazov s kojim se suočava, kao i sve njene države članice, uključujući i najveće.

Temelji evropske solidarnosti i dalje su krhki i prava iskušenja su pred nama. Bez solidarnosti Evropa neće imati uticaj nad pravcem budućih promena, postajući njihova žrtva pre nego jedan od njihovih kreatora. Da bismo izbegli ovaj sumorni scenario, moramo još jednom potražiti ono što nas spaja, što nam je zajedničko, i što smo spremni da branimo potpuno odlučno, jednako volji koju pokazuju naši oponenti. Još jednom moramo definisati našu teritoriju, ne u geografskom, već civilizacijskom, kulturnom, pa možda i simboličkom smislu.

Danas gledamo kako narodi, nacije i države otkrivaju moć mitova i pojednostavljivanja. Ovo može prikriti politiku koja je brutalnija – bliža prirodi nego kulturi. Najvažnija stvar biće da pravimo preciznu razliku između, s jedne strane, površnog i nevažnog u evropskoj tradiciji i, s druge strane, trajnog, vrednog i jedinstvenog – onog što je istoričar Jakob Burkhart nazvao slobodom duha.

U kulturi i slobodi ponovo ćemo otkriti suštinu Evrope. U politici, ovo znači da moramo biti spremni za promenu, pod uslovom da ona ne ograniči slobodu kao središnju vrednost. Pre nego što remontujemo strukturu EU, pre nego što krenemo da rešavamo osnovne dileme u vezi s razmerom integracije, moramo se složiti da želimo da nosimo ideal Evrope kao kontinenta slobode.

Današnji svet je pun varvara za koje su sloboda i kultura, kakve ih mi razumemo, postale mete. Evropljani će biti sposobni da prevaziđu sadašnje izazove tek kada se složimo da u ovoj konfrontaciji nećemo praviti kompromise. Simptomi varvarstva su oko nas, među nama i u nama.

Ako posustanemo pred spoljnim pritiskom i unutrašnjom slabošću, nastupajuće promene mogu osujetiti najvažnije političko ostvarenje Evrope: da zajedno – i samo zajedno – mogu vladavina većine, vladavina prava i ograničena vlada mogu jemčiti ljudske slobode i građanska prava. Zbog toga moramo hrabro i uporno prkositi onima koji idu protiv naših sloboda, bilo spolja ili iznutra.

Autor je predsednik Evropskog saveta. Od 2007. do 2014. bio je premijer Poljske

Copyright: Project Syndicate, 2016.

www.project-syndicate.org