Evropi treba revolucija

Događaji iz maja 1968. bili su anarhistički ustanak studenata i radnika protiv tradicionalizma i očigledno autoritarizma tadašnjeg predsednika Šarla de Gola. Nasuprot tome, današnji „Žuti prsluci“ izbegli su intelektualnu i političku debatu i brzo se pretvorili u pobunjeničku masu.

Ono što je počelo kao pristojan protest srednje klase protiv novih poreza na gorivo „otele su“ profesionalne siledžije i ekstremisti okupljeni protiv migranata, EU i francuskog predsednika Emanuela Makrona. „Pariz gori“, reči su Stiva Benona, populističkog, bivšeg savetnika u kampanji Donalda Trampa, na nedavnom pojavljivanju gde je bila i Marina le Pen, liderka desničarske stranke Nacionalni zbor (bivši Nacionalni front). Prema Benonu, „žuti prsluci… su upravo ista vrsta ljudi koji su izabrali Donalda Trampa.. i glasali za Bregzit“.

Što je još gore, ekstremni aktivizam proširio se na susedne Belgiju i Holandiju, koje sada imaju svoje „žute prsluke“. I u Italiji, Mateo Salvini, ksenofobni ministar unutrašnjih poslova, profitirao je na neredima kako bi još više napadao Makronovu politiku. Nije važno to što su Italiji očajnički potrebne reforme u Makronovom stilu, više nego što trebaju Francuskoj.

Činjenica je da to što agitatori alternativne desnice koriste pokret „Žuti prsluci“ kao platformu za širenje mržnje i laži treba da brine sve Evropljane. Na ovaj ili onaj način, mnoge od današnjih populističkih partija i pokreta privlače finansijsku podršku Kremlja. Sve je više dokaza koji ukazuju na to da je referendum o Bregzitu 2016. bio pod uticajem „mračnog novca“ iz Rusije. Ruski trolovi nastavljaju da podstiču islamofobnu mržnju širom Zapadne Evrope.

Alternativna desnica je bila veoma uspešna u eksploataciji strahova u cilju potkopavanja globalnih rešenja za izazove kao što su migracija i klimatske promene. Kod onih koji se bore da sastave kraj sa krajem, desničarska poruka o izbeglicama i migrantima koji otimaju radna mesta i uništavaju evropsku kulturu može snažno odjeknuti. I za seoska domaćinstva na koja neznatno utiče odluka o povećanju poreza na gorivo pogodno je verovanje da su klimatske promene upravo propagandna podvala političkih elita i medija.

Česta populistička kritika na račun EU jeste da ona funkcioniše netransparentno i često nerazumljivo. Ako ništa drugo, EU se pokazuje prilično slabom u svetlu globalnih izazova. Nasuprot tvrdnjama populista da EU čini više nego što je u njenoj moći, evropske institucije gotovo uvek učine „premalo i prekasno“. To se mora radikalno promeniti. Moramo učiniti EU mnogo više demokratskom, transparentnijom i efikasnijom, suverenijom nego što je danas.

To ne zahteva da ponovo izmislimo točak. Treba da se vratimo idejama očeva osnivača – Žana Monea, Pol-Anrija Spaka, Robert Šumana, Alčide de Gasperija i drugih. Ovi lideri imali su jasnu viziju jednostavne i snažnije Unije, koju ne vodi komisija od 28 članova već prava vlada sa 12 ministara. Oni bi dozvolili Evropljanima da direktno glasaju za parlament sa punim nadležnostima i zakonodavnim ovlašćenjima i bez sistema jednoglasnosti koji dozvoljava nevaljalim državama članicama poput Mađarske da svima vežu ruke.

Pre svega, ne smemo izjednačavati liberalnu demokratiju sa statusom kvo koji podrazumeva sporo, naporno odlučivanje. Ako bi EU iznenada morala da donosi kolektivne odluke prostom većinom, problemi sa kojima se suočava više ne bi izgledati nepodnošljivo.

Na primer, sa evropskom armijom kao autonomnim stubom NATO-a, EU više ne bi morala da se oslanja na SAD. Sa jedinstvenim evropskim digitalnim tržištem, konačno se pojavljuju evropske alternative Guglu, Fejsbuku, Amazonu, Samsungu i Huaveiju. I sa evropskom graničnom patrolom i obalskom stražom Evropljani bi se manje oslanjali na Tursku, Rusiju i druge.

Kada bi EU ponovo pronašla svoj demokratski potencijal, alternativna desnica više ne bi imala na čemu da pokreće napade protiv međunarodne saradnje i multilateralizma. U mnogo demokratskijoj Evropi, građani koji izađu na ulice čine to ne da načine migrante i novinare žrtvenim jarčevima već da zatraže rešenja za stvarne probleme.

Pre nego što je i okupljen, pokret „Žuti prsluci“ bio je baziran na izvornoj zabrinutosti u vezi sa ekonomskom sigurnošću. Lekcija za svaku državu članicu EU jeste da moramo da podupremo naše sociobezbednosne sisteme istovremeno napredujući u reformi EU. Sa punopravnom bankarskom unijom, štednja građana bila bi sigurnija, poreski obveznici ne bi završili na udici raskalašnosti privatnog sektora. Sa kompletnom monetarnom unijom i autonomnim zajedničkim budžetom evrozona bi bila daleko otpornija na krize.

Dok god Evropa ne bude ozbiljna sa reformama, ekonomija će nastaviti strukturalno da slabi naspram ostatka sveta. Od 2010, prosečan godišnji rast u evrozoni bio je 1,3 odsto u odnosu na 2,3 odsto u SAD. Ovaj jaz iznosi 1,3 biliona evra od 2010. do 2018, ili prosečno oko 500 milijardi evra u poreskim prihodima. Samo za Francusku, to iznosi 10 milijardi evra godišnje – što je jednako onome što je Makron predložio kako bi udovoljio „Žutim prslucima“.

Ustanak koji Evropi treba neće se dogoditi na ulicama Pariza ili Brisela, već unutar paralizovanih institucija EU. Tokom više od pet decenija, vlast u Evropi je bila podeljena između konzervativaca i socijalista koji, kolektivno, nisu uspeli da se izbore sa svakodnevnim izazovima.

Sadašnje vreme zahteva akciju. Na izborima za Evropski parlament u maju 2019, „Generacija Evropa“ mogla bi da prekine stari politički poredak i revoluciju sa ulica prebaci u hodnike evropske demokratije.

Autor je bivši premijer Belgije. Predsednik je Saveza liberala i demokrata za Evropsku grupu (ALDE) u Evropskom parlamentu

Copyright: Project Syndicate, 2018.

www.project-syndicate.org