Da li će države rešene da, delujući „u prvoj brzini“, „poguraju“ Evropu – Nemačka, Francuska, Španija i Italija – krenuti od odbrane?
Tako nešto ne bi predstavljalo iznenađenje; godinama je uostalom važeća paradigma ta kojom se kaže da Evropska unija mora nekako nadomestiti (već dugo) očekivano „povlačenje“ Sjedinjenih Država. Upozorenje Trampa da će, ukoliko saveznice NATO u Evropi ne počnu trošiti više, biti manje posvećen bezbednosti Evrope, primoralo je Brisel na delanje.
Malo je tema oko kojih je bilo toliko sporenja i podela u Briselu kao što je materija zajedničke odbrane. Kada je u septembru 2016. – nakon Bregzita! – Junker pokrenuo inicijativu za zajedničkim „štabom“, bila je to jedna od ideja koja je trebalo da pruži novi zamajac integracijama u Evropi. Kada su građani najvećeg oponenta ove ideje glasali da napuste EU, činilo se da je nastupio pravi trenutak. Odabran je pristup karakterističan za EU, strogo funkcionalistički; malim koracima napred.
Prema slovu odluke donete u ponedeljak, 6. marta, biće uspostavljeno telo (eng. facility), sa zadatkom da podrži, i to u pogledu planiranja i vođenja, vojne operacije (misije) Evropske unije u Africi. Posredi su tri vojne operacije koje se odvijaju u Somaliji, Maliju i Centralnoafričkoj Republici, u kojima instruktori iz redova oružanih snaga članica EU pružaju obuku lokalnim snagama bezbednosti. Ove operacije nemaju tzv. izvršni mandat, odnosno ofanzivni karakter; dok je onima koji u njima učestvuju dozvoljeno da upotrebe silu isključivo u samoodbrani.
Sve polazi od (još uvek relativno „nove“) globalne strategije spoljne i bezbednosne politike EU, usvojene 28. juna prošle godine. U njoj se govori o potrebi Unije da „u meri koja je odgovarajuća“ bude „strateški autonomna“ i „ambiciozna“; da nastavi sa sveobuhvatnim pristupom konfliktima, zato što to može; ali i investira u bezbednost i odbranu na takav način koje će partnere uveriti da su u Briselu ovoga puta ozbiljni. Planeri EU konstatuju da je NATO i dalje, za mnoge članice taj primarni „kišobran“; ali ujedno kuju planove za dinamičniji razvoj zajedničke spoljne i bezbednosne politike (CSDP). Zato je naročito interesantan predlog plana primene mera u oblasti bezbednosti i odbrane, koji je Evropskom savetu upućen u novembru 2016. Čitanjem ovog dokumenta stvari postaju nešto jasnije. „Odgovarajući nivo“ ambicije tiče se projekcije snaga, dugo priželjkivane sposobnosti EU da interveniše tamo gde su njeni interesi („globalna dobra“) ugroženi. Ona, opet, nije moguća bez „kritično važnih“ elemenata koji bi to omogućili, a ti elementi su naoružanje i vojna oprema (sredstva transporta pre svega), koji EU (odnosno njenim vodećim članicama) godinama nedostaju. Ujedno, proći će se ponovo kroz sve postojeće mehanizme, s posebnim akcentom na borbene grupe (koje, opet, nikada do sada nisu upotrebljene).
Najinteresantnija odrednica koja se u planu pominje jeste stalna strukturisana saradnja (eng. permanent structured cooperation, skr. PESCO). Ona nije nova: države članice mogu u bilo kojoj politici preuzeti dodatne (u planu se kaže i „konkretne“) obaveze i na taj način ojačati međusobnu saradnju. To su, dakle, one koje žele da „idu dalje“ u integraciji. PESCO je, da se podsetimo, omogućen Ugovorom iz Lisabona, koji je ratifikovan 2009. godine; a u vojnim stvarima preciziran članovima 42 i 46. S obzirom na način donošenja odluka, briselski (novo)govor je pun opreznih formulacija. Tako je i Mogerinijeva, komentarišući zaključke Evropskog saveta, ocenila kako oni znače „napredak ka ojačanoj saradnji u oblasti odbrane i bezbednosti“. Ovde je, međutim, bila u pravu. Telo će biti situirano u okviru vojnog štaba EU (VŠEU). Zatim će nad pomenute tri misije komandu preuzeti generalni direktor rečenog štaba. Time će, navodno, one biti „bolje podržane“ iz Brisela. Smernice će, kao i do sada, izdavati političko-bezbednosni komitet, u kome države članice predstavljaju ambasadori; a blisko sarađivati sa sličnim telom zaduženim za civilne misije – po uzoru na koje se i osniva.
Od ideje „vojske EU“ se možda davno i odustalo, ali ne i od zajedničke odbrane. Tema ostaje razvoj kapaciteta koji će nekako biti autonoman, a opet u harmoniji sa NATO. Kompromis za kompromisom, EU će nastaviti da juri tu „metu u pokretu“.
Autor je programski direktor u Beogradskom fondu za političku izuzetnost i programski direktor Beogradskog bezbednosnog foruma
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
