Evropska unija – globalni igrač ili igralište za druge

Među pozicijama za koje vlada zainteresovanost su one na kojima je trenutno predsednik Evropske komisije Žan-Klod Junker, predsednik Evropskog saveta Donald Tusk, visoka predstavnica EU za spoljne poslove i bezbednost Federika Mogerini i predsednik Evropske centralne banke Mario Dragi.

Pitanja ličnosti nisu baš trivijalna. Personaliti u politici je važan i to često ima ključnu ulogu u određivanju putanje EU. Ipak, nagađanje imena koja će se pominjati u rukovodstvu EU ne treba da bude u glavnom fokusu. Mnogo je važnija debata o strateškoj agendi Evropske unije za period 2019-2024.

Nakon neformalnog samita ranije ovog meseca u Sibinju u Rumuniji, evropski lideri će se s većim entuzijazmom vratiti na ovo pitanje kasnije u junu. I pored sve pažnje posvećene institucijama EU, šefovi EU su ti koji će napraviti agendu bloka. Drugim rečima, vlade država-članica, koje deluju preko Evropskog saveta, biće akteri u koje treba upreti oči nakon objave izbornih rezultata.

Kada je Evropska ekonomska zajednica, preteča EU, osnovana 1957, njen primarni cilj je bio da se obezbedi mir između Francuske i Nemačke, počevši od carinske unije za industrijsku robu (za Nemce) i zajedničke poljoprivredne politike (za Francuze).

Ovaj aranžman je godinama predstavljao evropski program. Onda, kada se raspao Sovjetski Savez i njegova imperija, zemlje koje su bile zaglavljene iza Gvozdene zavese htele su da se „vrate Evropi“. Godinama nakon toga EU se podvrgava masivnom proširenju da bi ih obuhvatila.

NJen cilj je dvostruk – da pomogne novijim džavama-članicama u njihovom postkomunističkom ekonomskom i političkom razvoju i da održi mir i stabilnost na kontinentu tako što će Centralnu i Istočnu Evropu staviti pod okrilje institucija EU.

Period neposredno posle Hladnog rata bio je vreme samopouzdanja i optimizma za EU. NJena se strateška misija postepeno širila izvan granice pukog održavanja mira na projektovanje evropskog modela zajedničkog suvereniteta i integracije u inostranstvu. Rečeno je da će model EU dovesti do stabilnijeg rukovodstva za ceo svet.

Međutim, poslednjih deset godina propadaju napori EU da projektuje svoj model spolja. Nakon finansijske krize 2008, krize evra i periodičnih problema s migracijom, EU se povlači u sebe. Istovremeno, neposredno susedstvo EU se od kruga potencijalnih prijatelja i partnera pretvorilo u vatreni krug.

Sada, umesto nastojanja da se izveze stabilnost, strateški prioritet Evrope jeste da se zaštiti od šireg sveta. U nastojanju da udahne novi život u EU nakon što je krizni menadžment godinama zatvoren u sebe, francuski predsednik Emanuel Makron zagovara „Evropu koja štiti“.

Posle Makronovog poziva na naoružavanje, u tekstu koji mu je Project Syndicate objavio u martu, rukovodstvo EU u Briselu je preuzelo tu mantru i upakovalo razne inicijative na temu zaštite Evrope u vremenu globalnog previranja.

Takva zaštita je nesumnjivo neophodna. Pritisak zbog migracije, stalna opasnost od terorizma i eskalacija ekonomskih sporova zahtevaju snažniji politički odgovor. A iako se suočavanje s nekim od ovih pitanja pokazalo kao kontroverzno i teško, sprovodi se agenda šire zaštite.

Ipak, ako se gleda u budućnost, jasno je da aktuelne mere neće biti dovoljne. EU se našla u svetu u kojem dominiraju rivaliteti velikih sila, nasrtljivost Kine i revizionistička ratobornost Rusije. Još gore, u suočavanju s tim pretnjama više ne može da računa na SAD kao na bezuslovnog prijatelja i saveznika.

EU sada mora da bira između toga da obezbedi mesto na globalnoj sceni i da postane igralište drugih sila. To je strateška odluka prvog reda – iz nje će uslediti sve druge političke odluke.

Ako Evropa ignoriše ili se odjavljuje iz drama koje pogađaju svet, od Amricara u Indiji do Agadira u Maroku, neće uspeti da obezbedi mir u svom susedstvu i neće ispuniti obećanje dato svojim građanima da će ih štititi od spoljne opasnosti. Da bi poduprela svoju prvobitnu misiju – mir i stabilnost kod kuće – mora da postane globalni igrač.

Izbor je onda jasan. Evropska strateška misija u predstojećim godinama mora da bude obezbeđivanje pozicije na svetskoj sceni i sva pitanja u vezi s politikom i ličnostima moraju da budu rešena na način na koji se ostvaruje napredak u vezi s tim ciljem. Očito će od suštinske važnosti biti snažan predsednik Evropske komisije koji će blisko sarađivati sa snažnim visokim predstavnikom. Biće potrebno da i jedan i drugi mobilišu resurse i talente iz svih država-članica da bi sprečili da globalne snage odvuku sastavne delove EU u različite pravce.

Ako države-članice EU prigrle tu misiju, Evropa će biti u poziciji da u predstojećim godinama deluje kao globalni igrač. U suprotnom, i one i Evropa u celini će se naći na ringišpilu nad kojim nemaju kontrolu.

Autor je bivši premijer i ministar spoljnih poslova Švedske

Copyright: Project Syndicate, 2019.

www.project-syndicate.org