Evropska unija: Svi su za proširenje, barem u teoriji

Sada ispada da prvo mora da se reformiše Evropska unija, to jest princip da se odluke donose konsenzusom, piše Dojče vele.

Nemački kancelar Olaf Šolc je, barem pre razgovora, bio dobro raspoložen pod jesenjim suncem Granade gde su predsednici država i vlada EU čavrljali o onome što ih muči „bez pritiska da se donese nekakva odluka“, objasnio je Šolc.

Sastanci u Granadi – prvo Evropske političke zajednice, a potom i samit Evropske unije – bili su neformalni, pa se veliki zaključci i nisu očekivali.

Ali je u petak onde pokrenuta velika tema koja zanima sve na Zapadnom Balkanu – kako da se Evropska unija proširi, a da ostane funkcionalna?

Uoči susreta, predsednik Evropskog saveta Šarl Mišel je širio optimizam, navodeći da do 2030. u EU treba primiti balkanske kandidate, kao i Ukrajinu i Moldaviju.

Međutim, i on je bio jasan: to neće ići ukoliko Evropska unija ne promeni sopstvena pravila. To jest, ako ne ukine pravilo da kod velikog broja odluka mora da vlada konsenzus. Jer, smatra se, sa još više članica konsenzusi bi postali praktično nemogući.

Poljaci i Mađari bi bili protiv

Tako misli i Olaf Šolc. On je u Granadi rekao da bi bilo nemoguće izmišljati dodatne komesarijate Evropske unije kako bi svaka zemlja imala po jednog komesara.

No, za sada se ne nazire volja nekih članica EU da ispuste iz ruku veliku moć – princip jednoglasnih odluka znači da svaka članica, pa i najmanja, ima veto na odluke Unije.

Recimo, u Granadi se mađarski premijer Viktor Orban žalio što je njegova zemlja preglasana po pitanju migracione politike, nazivajući to „pravnim silovanjem“. Poljski premijer Mateuš Moravjecki govori o „diktatu iz Brisela i Berlina“ kojem se njegova zemlja „neće pokoriti“.

Teško je zamislivo da bi Orban, Moravjecki i drugi lideri koji su stalnom klinču sa Briselom mogli pristati da se skoro sve odluke u EU donose recimo dvotrećinskom većinom. Tada bi još češće bivali preglasani.

Ovako, Budimpešta i Varšava su u petak u Granadi blokirale zajedničku izjavu o migracionoj politici. Na kraju čak ni taj komunike nije usvojen.

Manje članice EU se takođe boje dominacije Pariza i Berlina, ukoliko se pravila izmene. Jer, pretpostavlja se, ove dve zemlje su dovoljno moćne da nikada same ne budu preglasane.

Velika moć veta

Kao i francuski predsednik Emanuel Makron, i Šolc se već dugo zalaže za promenu načina glasanja i donošenja odluka. No, za sada bez rezultata što mu donosi kritike kod kuće.

„Godinama slušamo reči Olafa Šolca – ali do danas nema konkretnih rezultata“, rekao je Kristof Plos, demohrišćanski poslanik u Bundestagu. On je za list Tagesšpigel naveo da Evropska unija postaje jalova u traženju konsenzusa i da uvek može da se saglasi samo oko minimuma.

Doduše, Plos je malo preterao kad kaže da se „godinama“ slušaju prazne reči Olafa Šolca. Naime, Šolc ni dve godine nije kancelar, a pre toga je na toj poziciji šesnaest godina bila Plosova bivša partijska šefica Angela Merkel.

Evropski poslanik nemačkih Zelenih Sergej Lagodinski takođe je za ukidanje jednoglasnosti. „Ucenjivanje iz Budimpešte pokazuje da je moć veta koju imaju Putinovi drugari geostrateški rizik za sve nas.“

Kad se pogleda dublje, svaka članica EU ima neku posebno bitnu temu gde ne popušta ni za pedalj. Ako Mađarska to čini po pitanju izbeglica, Francuska je posebno zainteresovana za nuklearnu energiju i masne subvencije za poljoprivredu.

„Nikuda nećemo stići ako svi blokiraju teme koje im ne odgovaraju. Mi smo u demokratiji i tu se moramo držati pravila“, rekao je pomalo beznadežno luksemburški premijer Ksavijer Betel u Granadi.

Kad će to proširenje?

Šolc je rekao da je nakon dve decenije obećanja došlo vreme da se šest država zapadnog Balkana konačno prihvate u evropsku porodicu, ali je dodao da je to moguće „naravno samo ako ispune odgovarajuće kriterijume“.

Nešto slično je u Tirani rekla njegova ministarka spoljnih poslova Analena Berbok, koja se onde sastala sa predstavnicima regiona u okviru Berlinskog procesa.

Berbok je čak pomenula da se mora odustati od logike „sve ili ništa“, misleći na punopravno članstvo. Navodno u Berlinu imaju simpatija za ideju „stepenastog“ priključivanja EU gde bi recimo Srbija i komšiluk prvo bili primljeni u zajednički ekonomski prostor, pa onda dalje redom.

I šefica Evropske komisije Ursula fon der Lajen zagovara brzo proširenje, ali ne navodi konkretne godine.

Doduše, ako se jednom i ukine jednoglasno odlučivanje u EU – ono će verovatno ostati kada je u pitanju prijem novih članica. Tako će svako eventualno proširenje pratiti broje prepirke i međusobne ucene.