Da li je trenutak da neke evropske države razmotre nuklearno oružje kao efikasniju opciju?

Hoće li to trajati?, pita se i analizira za The Hill Rene de Nevers, vanredni profesor na Odseku za javnu upravu i međunarodne poslove Univerziteta Sirakuza.

Trampov povratak na vlast u SAD postavlja ozbiljna pitanja o budućoj ulozi Amerike u NATO-u. Decenijama je bio otvoren u svom preziru prema NATO-u, rekavši da, što se njega tiče, Rusija „može da radi šta god hoće“ prema članicama alijanse koje ne plaćaju ono što on smatra svojim udelom u troškovima odbrane saveza.

Tokom svog prethodnog predsedničkog mandata, Tramp je govorio o želji da napusti alijansu, ali su ga savetnici nagovorili da odustane od toga.

Ovo ostavlja evropski NATO sa ozbiljnim bezbednosnim problemom u trenutku kada je pretnja Evropi od Rusije jasna i prisutna.

Mnoge evropske članice povećale su svoje izdatke za odbranu od ruske invazije na Ukrajinu, a 23 zemlje sada troše na cilj NATO-a od dva procenta ili više svog BDP-a na odbranu 2024. godine.

Međutim, izgradnja konvencionalnih vojnih kapaciteta potrebnih za odgovor na ruski napad bez pomoći SAD zahtevaće vreme i jedinstvo svrhe, što evropski NATO nema.

Bezbednost NATO-a tokom Hladnog rata zavisila je od nuklearne garancije SAD. Nakon raspada Sovjetskog Saveza, većina posmatrača se nadala i verovala da je potreba za takvim nuklearnim odvraćanjem opala. To više nije slučaj.

Pre američkih izbora, analitičari za odbranu su spekulisali da bi, u slučaju da Tramp pobedi, Evropa možda morala da pojača svoje nuklearno odvraćanje, koje počiva na američkom arsenalu i mnogo manjim – ali ne beznačajnim – nuklearnim snagama Francuske i Ujedinjenog Kraljevstva.

Ove poslednje snage nisu eksplicitno označene kao deo nuklearnog odvraćanja alijanse. Da li bi to sada trebalo da se promeni i kako bi se ovo razvijalo?

Još oštrije, ako se garancija alijanse iz člana V i američko nuklearno odvraćanje vide kao slabašni, da li će druge evropske države preispitati nuklearnu opciju, bilo u ime alijanse ili za sopstvenu nacionalnu odbranu?

S obzirom na vremensko kašnjenje u izgradnji robusnog konvencionalnog odbrambenog kapaciteta, neke evropske države bi mogle da razmotre nuklearno oružje kao efikasniju opciju.

Ruski nuklearni arsenal je verovatno sprečio jače mere NATO-a u ime Ukrajine, ali isto važi i obrnuto: Rusija je izbegavala da otvoreno napadne članice NATO-a, barem delimično zbog pretnje NATO-ovog nuklearnog odvraćanja.

Nekoliko evropskih članica NATO-a ima tehnološke kapacitete da naprave nuklearno oružje ako žele; ono što ih je ograničavalo jeste njihova podrška neširenju i poverenje u nuklearno odvraćanje alijanse.

Doprinos NATO-a neširenju je možda bio potcenjen, ili u najmanju ruku, uzet zdravo za gotovo poslednjih godina.

NATO je prethodio režimu neširenja, što je značajno smanjilo širenje nuklearnog oružja na globalnom nivou. Pravo da se ponudi nuklearni kišobran partnerima iz alijanse sadržano je u Ugovoru o neširenju nuklearnog oružja iz 1968. iako države koje učestvuju u sukobu protiv druge nuklearne države mogu biti predmet nuklearne odmazde.

Ugovor je ponudio potpisnicima sigurnost da potencijalni protivnici koji su potpisali neće predstavljati nuklearnu pretnju, čime je eliminisana potreba za ovim oružjem kao sredstvom odvraćanja.

Ukrajinski predsednik Volodimir Zelenski izjavio je da Ukrajini može biti potrebno nuklearno oružje da bi obezbedila odbranu od Rusije ako članstvo u NATO-u nije opcija.

Oslanjanje na postojeće nuklearne arsenale kao evropsko sredstvo odvraćanja imalo bi daleko manje korozivne efekte na režim nuklearnog neširenja.

Ali tokom Hladnog rata bio je potreban značajan napor kako bi se NATO-ovo nuklearno odvraćanje učinilo kredibilnim i za njegovog protivnika i za evropske članice NATO-a.

Ipak, Francuska se opredelila za nezavisnu politiku nuklearnog odvraćanja zbog sumnje u garanciju SAD.

Da li bi se istočnoevropski nuklearni stub smatrao kredibilnim od strane istočnih članica NATO-a, kao što je Poljska, koja deli granicu i koja ima istoriju imperijalne okupacije sa Rusijom?

Ako se nuklearna garancija NATO-a dovede u pitanje, zaključuje De Nevers, možda ćemo otkriti da je alijansa bila važnija nego što smo shvatili u sprečavanju širenja nuklearnog oružja.