„Evropski bankari guraju Ukrajinu ka ponoru“: Ekonomista Timoti Eš pojašnjava i zašto

Oni klimaju glavama dok Lagardova tvrdi da korišćenje ovih sredstava za finansiranje Ukrajine rizikuje da ošteti međunarodni poredak. Komplikovano, kažu, opasno, mrmljaju.

Zaista postoje opasnosti i rizici svuda oko nas, ali ne i oni koje je identifikovala zastrašujuća evropska finansijska elita, ukazuje Timoti Eš, ekonomista i saradnik političkog isntituta Čatam Haus na njihovom programu za Rusiju i Evroaziju u analizi za CEPA.org.

Kao i 1939. kada su nacisti skoro ugasili evropsku civilizaciju, neobično je otkriti da zapadni bankari ponovo pomažu agresoru kroz mešavinu straha i pogrešne analize.

Ona i drugi (iskorak centralne banke Nemačke, Francuske i Italije) kriju se iza odbrane da će alokacija ruske imovine Ukrajini dovesti do bekstva kineskih i drugih rezervnih sredstava autoritarnog režima iz dolara, evra i drugih valuta zapada, pa rizikuju sistemsku globalnu krizu.

Nema dokaza koji podržavaju ovu tvrdnju.

Prvo, zato što bi se to već dogodilo, a nije. Bilo je malo, ako i uopšte, bekstva od valuta G7 kada su demokratije krenule da imobilišu ovu imovinu. A s obzirom na to da je Zapad nagovestio da Rusija nikada neće povratiti sredstva, teško je videti kako će Kina i druge zainteresovane strane, poput Saudijske Arabije i Indonezije, sada videti bilo kakvu inkrementalnu razliku u oduzimanju i dodeli ove imovine Ukrajini.

Drugo, imajući u vidu sam obim deviznih rezervi koje drže režimi kao što je Kina (pet triliona dolara koji pripadaju autoritarnim režimima drže se na Zapadu), realnost je da postoji malo likvidnih alternativa za ulaganje u tržišta G7. Kina, Indija i tako dalje jedva da veruju jedni drugima. Malo je verovatno da će međusobno mešati valute kao alternativu.

Treće, sedobradi finansijski sistem upozoravaju na rizike za globalna tržišta Kine i drugih koji povlače svoju imovinu iz dolara i evra.

Upravo zbog toga Kina nikada ne bi rizikovala takvu akciju. Kina vidi globalizaciju i stabilan globalni poredak kao svoj dugoročni put ka globalnoj ekonomskoj hegemoniji.

Nikada ne bi preduzela akciju koja rizikuje ovaj strateški cilj. Čak i pod pretpostavkom da jeste, ovo bi moglo da stvori ogroman talas globalnih trgovanja bez rizika koji bi neizbežno pokrenuli let ka kvalitetu.

Šta to znači u praksi? To znači bujicu novca koja se vraća nazad ka dolarima, evrima, američkim trezorima.

Tada bi najveći gubitnik bila Kina koja bi pretrpela ogromne gubitke na svom portfelju hartija od vrednosti. Konačni pobednik bi bile SAD i Evropa.

Nije prvi put da smo ovde sa bankarima koji sebe ocenjuju kao osveštane čuvare finansijske stabilnosti, bez obzira na cenu.

Nakon nacističke invazije na krnju Čehoslovačku u martu 1939, Nemci su naložili Banci za međunarodna poravnanja i Engleskoj banci da prebace 50 metričkih tona zlata u Rajhsbanku.

Većina toga je završila u nacističkim rukama kao rezultat odluke guvernera Banke Engleske Montaguea Normana.

Kako je britanski novinar i pisac Adam LeBor rekao, bankari su postojali u „svetu strahovitog poštovanja autoriteta, primata procedure nad moralom, svetu u kome je za bankare najvažnije bilo da kanali međunarodnih finansija budu otvoreni, ma koliko koštala ljudska cena“.

Drugim rečima, svet koji nije sasvim drugačiji od današnjeg.

Tačno je da postoji rizik od sistemske nestabilnosti zbog zaplene državne imovine, ali ovo nikako nije prvi put da se ovo pitanje pojavi. Ukrajina je zaplenila više od 300 miliona dolara ruske imovine od početka sveopšteg rata.

Mora se postaviti i suprotno pitanje — kako bi ukrajinski poraz uticao na taj isti poredak?

Održavanje Ukrajine u borbi košta oko 100 milijardi dolara godišnje (nešto što je obezbeđeno februarskim paketom EU od 55 milijardi dolara i aprilskom pomoći SAD od 61 milijardu dolara.)

To nije dovoljno da bi se osigurala ukrajinska pobeda, za koju bi moglo biti potrebno dodatnih 50 milijardi dolara ili više.

Ako Donald Tramp pobedi na predsedničkim izborima u novembru, fer je pretpostaviti da će američka podrška Ukrajini pasti sa litice.

Lagardova nije nagovestila kako će popuniti ovu ogromnu prazninu u finansiranju ili zaista obezbediti ogromnu dodatnu sumu za potpunu pobedu.

Niti se baviti seizmičkim posledicama ukrajinskog poraza — verovatno više miliona Ukrajinaca koji beže na zapad, rezultujući i skoro trenutni porast populizma širom Evrope, društveno-ekonomska nestabilnost na celom kontinentu, povećana nesigurnost i rastuća vojna pretnja dok ruski tenkovi ići dalje ka granicama NATO-a, i posledičnu potrebu za stotinama milijardi više u godišnjim odbrambenim budžetima Evrope.

To bi moglo izgledati kao egzistencijalna pretnja evropskom poretku i rizikovati kolaps Lagardinog evra.

Ukrajini su potrebni sigurni i predvidljivi tokovi finansiranja za borbu protiv agresora, borbu koju ona preduzima u ime Zapada.

Bez imobilisane ruske imovine, sasvim je moguće da Ukrajina izgubi rat. Tada će početi raspodela odgovornosti za katastrofu koja definiše epohu. U tom trenutku će viši bankari kontinenta morati mnogo da objasne, čak i dok pokušavaju da spasu širi evropski projekat od požara, zaključuje Eš.