Evropski samit u Kijevu uz ruski blagoslov

Vredi pratiti ovaj kuriozitet zbog još jedne analogije sa Srbijom, budući da je u sličnoj situaciji ponuđeno rešenje za Srbiju „ili Kosovo ili EU“, tako da bilo koji rasplet ukrajinskog slučaja ne može da ostane bez posledica za Srbiju i Kosovo.

RATNI PARADOKS: Ovo je, ujedno, bila četvrta poseta Ursule fon der Lajen Ukrajini otkako je Rusija započela svoju invaziju, ali bila je prva u kojoj joj se pridružila grupa komesara EU. Istovremeno, to je prvi put da će se događaj ove vrste u EU održati u aktivnoj ratnoj zoni. Reč je o višestrukoj zanimljivosti, jer po svemu sudeći upućuje da su evropski zvaničnici dobili garancije Rusije da neće biti mete ruskih napada.

U suprotnom, teško je pretpostaviti da bi se bilo ko odlučio da krene ka Kijevu. Takav aranžman verovatno je na snazi za svaku posetu evropskih državnika Kijevu, jer Rusija tako dobija još jedan kanal komunikacija sa Evropskom unijom i evropskim državnicima. Konačno, samitovanje je verovatno još jedan od ratnih paradoksa, kakvih u svakom oružanom sukobu nije malo.

Poruka Zelenskog bila je nedvosmislena: budućnost Ukrajine leži u Evropi. I dok je ukrajinski lider iznosio argumente za članstvo Ukrajine u EU, on je tvrdio da se Ukrajina ne brani sama. „To je motivacija da branimo pre svega našu državu, a samim tim i celu Evropu od najveće antievropske sile na svetu“, rekao je on pred novinarima. „To je zaista važno za naše ljude“.

Smatrajući pristupanje EU „sledećim logičnim korakom“ za odnose EU i Ukrajine, Zelenski je rekao da je važno „ne samo da imamo pobede na bojnom polju“, već i da verujemo u mirnu Evropu. Takođe je uneo novi osećaj hitnosti u svoju molbu, napominjući da Rusija sada „koncentriše snage i sprema sosvetu, ne samo Ukrajini već i slobodnoj Evropi“.

Istovremeno, 27 zemalja EU moralo je da ima na umu kako neki od njenih suseda godinama čekaju da se pridruže bloku, poput balkanskih zemalja, kao i da obezbede da proširenje EU – proces koji obično traje godinama – bude praćeno odgovarajućim proverama i ispunjavanjem obaveza. Taj delikatni čin balansiranja bio je u potpunosti vidljiv u Kijevu u četvrtak, 2. februara. Ukrajinski premijer Denis Šmihal, koji je ranije rekao da predviđa dvogodišnji vremenski okvir za pridruživanje Ukrajine EU, udvostručio je ovu smelu prognozu na konferenciji za novinare sa Fon der Lajen.

„Tokom ove godine imamo ambiciju da počnemo sa svim koracima u vezi sa pregovorima“, rekao je on, podvlačeći potrebu da se krene „veoma brzo“. Ukrajina mora da iskoristi priliku i postojeća proevropska osećanja, tvrdi Šmihal. „Postoji jedinstvo u društvu, među političarima, što nam omogućava da što pre donesemo potrebne zakone i vladine akte“, rekao je on, govoreći o sedam preduslova koje je Komisija navela da bi pristupni pregovori počeli ozbiljno. To uključuje uklanjanje problema korupcije u zemlji.
Tokom ovih događaja, zvaničnici EU odbijali su daju određeni vremenski okvir – iako je Fon der Lajen rekla da je Ukrajina postigla „impresivan napredak“ u pogledu preporuka.

Umesto toga, Fon der Lajen i šira grupa Komisije istakli su kako EU produbljuje svoj odnos sa Ukrajinom na druge načine. Pojavilo se nekoliko ključnih obaveza, koje je najavio visoki predstavnik EU za spoljnu politiku i bezbednost Žozep Borelj. To uključuje obuku još 15.000 ukrajinskih vojnika; memorandum o razumevanju o obnovljivoj energiji; otvaranje kancelarije za vodeću naučnoistraživačku inicijativu EU – Horizont Europe u Kijevu, i uključivanje Ukrajine u niz programa EU koji će omogućiti ukrajinskim preduzećima i agencijama pristup fondovima i projektima Evropske unije.

NAPRED – NAZAD: Sve to, međutim, biće u senci novih ukrajinskih zahteva za naoružanjem i priprema za nove vojne operacije. Ruska strana navodi da su pozivi na dijalog beznadežni, jer Ukrajina insistira na povlačenju ruskih trupa pre početka pregovora. Istovremeno je američki predsednik Džo Bajden ranije najavio da se ukrajinske trupe spremaju za kontraofanzivu i najavio nameru da pruži dodatnu pomoć Kijevu. Rob Bauer, predsednik Vojnog komiteta NATO, nedavno je rekao da je alijansa „spremna“ za direktnu konfrontaciju sa Rusijom.

Bauer, admiral u Kraljevskoj holandskoj mornarici, rekao je portugalskom televizijskom kanalu RTP da je NATO fokusiran na ponovno naoružavanje jer „strateški ciljevi“ ruskog predsednika Vladimira Putina prevazilaze Ukrajinu i mogli bi se proširiti na susedne zemlje. Bauer, koji se navodno zalaže za „mirnodopsku ratnu ekonomiju“, dodao je da je važno da zemlje NATO usmere civilnu industrijsku proizvodnju ka vojnim ciljevima.

Sa ruske strane stigao je odgovor da izjave o spremnosti NATO za direktan sukob sa Rusijom „uvlače svet u nuklearni kolaps“, a takva retorika neće promeniti ciljeve specijalne operacije, kako je izjavio poslanik ruske Državne dume Oleg Morozov. „NATO mora da shvati da takve izjave uvlače svet u nuklearni kolaps. Neće nas naterati da odustanemo od svojih ciljeva u Ukrajini. I moraju da prihvate da nuklearni sukob ne podrazumeva selektivnost“, naglasio je Morozov koji je Bauerovu izjavu nazvao „monstruoznom“, ističući da Rusija nikad nije težila vojnom sukobu sa NATO. „Naš odgovor bi trebalo da bude povećanje vojnog pritiska u Ukrajini. Svaki korak napred odlaže rat sa NATO, korak nazad ga približava“, zaključio je Morozov.

Zapad sprema snažnu tenkovsku silu Ukrajine, već postoje izjave o mogućnosti Kijeva da oduzme Krim Rusiji ili, bar, preseče kopneni koridor do poluostrva, zauzevši Berdjansk i Melitopolj. Ipak, ruske trupe nastavljaju ofanzivu i demonstriraju spremnost za iznenađenja, ali da li će biti dovoljno snage da se razvije ozbiljna ofanziva koja može da preokrene tok operacije? Ili nas zaista čeka rovovski rat dugi niz godina? Da li je umesno porediti ono što se sada dešava sa Prvim svetskim ratom?

Bivši šef CIA, Dejvid Petreus smatra da Ukrajina ima velike izglede u svojoj planiranoj narednoj ofanzivi na jugu zemlje i povratku Krima u svoj posed. Ukrajina će, ako je moguće, u prolećno-letnjoj ofanzivi da sruši kopneni most od same Rusije do Ukrajine. Tada će Rusija za snabdevanje Krima da postane zavisna od mosta preko Kerčkog moreuza. Ako Ukrajinci ponovo budu mogli da sruše most – ili njegov deo – Rusija će početi da se oslanja na trajekte. A onda će biti potrebno da se oduzme i ova mogućnost, a to su sve veoma, veoma složene akcije i operacije. Ako Ukrajina može u potpunosti da izoluje Krim i ako bude imala precizno navođene rakete dugog dometa, može da počne da granatira štab Crnomorske flote, razne vazdušne baze, razne morske luke i sve ostalo, a onda u nekom trenutku ili uđe na teritoriju Krima ili izvršiti neku drugu akciju u drugom pravcu.

Budući da SAD i zapadne zemlje ne žele da isporuče rakete dugog dometa, jer se pribojavaju da bi mogle da budu iskorišćene za bombardovanja na teritoriji Rusije, ukrajinski predsednik je najavio da je spreman da potpiše obavezu da se rakete neće upotrebiti protiv ciljeva na teritoriji Rusije. Ovde je, naravno, reč o Krimu koji Rusija smatra apsolutno svojom teritorijom, a što Ukrajina vidi na potpuno drugi način. Iako ne priznaju aneksiju Krima, zapadne zemlje ne ignorišu realnost i njen uticaj na ponašanje Rusije.

Ukrajinsko intenzivno naoružavanje praćeno je zahtevima za isporukom borbenih aviona. Postoji značajan broj zemalja i ličnosti koje smatraju da Ukrajinu treba isporučiti avione, bez obzira što je američki predsednik Bajden rekao da to neće učiniti. Ali, Bajden i nemački kancelar Šolc već su postavili osnove za široko snabdevanje Ukrajine naoružanjem. Posle nemačkog dizanja veta na isporuke tenkova, smatra se da ni avioni više nisu daleko.

Šolc je nemački odgovor na rat u Ukrajini stavio u širi kontekst kao globalni kontekst, kao što je to objavio u tekstu Smena epoha: epohalni tektonski pomak, u magazinu Fotrin afears, nadovezujući se na Bajdenovu često korišćenu frazu „prelomne tačke“. Šolc je napisao da „Kad je Putin dao naređenje za napad, razbio je evropsku i međunarodnu mirovnu arhitekturu kojoj su bile potrebne decenije da se izgradi. Pod Putinovim vođstvom, Rusija je prkosila čak i najosnovnijim principima međunarodnog prava… Delujući kao imperijalna sila, Rusija sada nastoji da prekroji granice silom i da ponovo podeli svet na blokove i sfere uticaja“.

SCENARIO STAGNACIJE: Ako su Šolc i Bajden u pravu kad je reč o istorijskoj prekretnici, onda prijatelji i saveznici Ukrajine sada moraju učiniti još više da osiguraju njen opstanak kao i na kraju njeno članstvo u NATO. Ništa nije važnije za postizanje tog cilja od obezbeđivanja Ukrajini modernog naoružanja koje joj je potrebno – i to brzo – da spase živote svojih ljudi, zaustavi planiranu rusku ofanzivu i povrati izgubljenu ukrajinsku teritoriju, tvrde zapadni komentatori.

Turska je, međutim, unela novo uznemirenje u NATO. Nakon što je Erdogan isključio podršku Švedskoj, zbog paljenja Kurana na švedskim demonstracijama, Finska je po prvi put rekla da će možda ući u NATO bez Švedske, što bi bio veliki zaokret finske politike, pošto su dosad obe zemlje insistirale da se njihove aplikacije razmatraju u paru. Ni to, međutim, nije pokolebalo turskog predsednika koji je najavio da turskim odgovorom na prijavu Finske može da „šokira Švedsku“. To, suštinski, znači da Turska najavljuje mogućni veto i na finsko članstvo. Kriza ide tako duboko da se na turskoj strani sve otvorenije spekuliše o turskom napuštanju NATO, ili sa američke strane o izbacivanju iz NATO.

Ukrajina smatra da je 300 tenkova dovoljno za veliku ofanzivu koja bi trebalo da traje mesec dana. Problem je što je 60-70 tona gvožđa praktično nemoguće izvući iz blata, pa će zapadni tenkovi, ukoliko stanu iz bilo kog razloga, morati ili da budu napušteni ili dignuti u vazduh. U SAD i EU strahuju da bi sukob u Ukrajini mogao da teče po scenariju obračuna artiljerijom u stilu Prvog svetskog rata, a linije dodira će biti praktično nepomične.

Taj „scenario stagnacije“ je korisniji za Rusiju, čija je vojna industrija razvijenija. Akcije ruske vojske, posebno u oblasti Artjomovska, iscrpile su ukrajinske snage i smanjile njihov potencijal za ofanzivu u drugim borbenim područjima. Smatra se da je ruski predsednik Vladimir Putin „uveren da će se ili Zapad ili Ukrajina umoriti od sukoba“.

Ruski vojni eksperti kažu da ako sadašnju operaciju treba da uporede s nečim, to je onda sa sovjetsko-finskim ratom 1939-1940. Tada je, pred početak pohoda, sovjetska komanda pogrešno procenila situaciju, pa su i borci morali da zagaze u neprijateljske utvrđene oblasti. Vladajući krugovi Finske, poput Volodimira Zelenskog danas, takođe su vikali da je „ceo svet uz nas“, jer su obilna zapadna vojna pomoć i strani plaćenici hrlili u Helsinki. Uključujući i ruske emigrante – baš kao danas. Ali, u Rusiji se veruje da će pobeda u Ukrajini „dati 70-100 godina mirnog života“, kao što je bio slučaj sa Finskom – dok Zapad ne smisli nešto novo.