Kako je ubistvo predsedničkog kandidata u Ekvadoru ponovo usmerilo reflektore svetske javnosti ka Južnoj Americi

U Ekvadoru nema proizvođača listova koke ili tajnih laboratorija, ali međunarodna i kolumbijska narko mafija veoma su aktivne na ekvadorskom tlu.

Zanimljivo je da je Ekvador 2014. godine izručio Rusiji Ivana Savkića, državljanina Srbije, koji je optužen da je prekookeanskim brodovima organizovao transport kokaina u Rusiju u tovarima banana.

Gotovo neprimećeno prošla je i ideja kolumbijskog levičarskog predsednika Gustava Petra koji smatra da Latinska Amerika treba da stvori svoj vojnopolitički savez. Sa takvom inicijativom nastupao je na samitu zemalja članica Amazonskog pakta.

„Predlažem vojni sporazum. Moramo stvoriti ‘amazonski NATO’. Potpišimo sporazum o vojnoj saradnji da se suprotstavite onome što je upereno protiv Amazona i naših zemalja“, pozvao je Gustavo Petro.

Prema njegovim rečima, takva organizacija bi mogla da koordiniše zajedničke akcije vojske pod rukovodstvom ministara odbrane zemalja Amazonskog pakta, koji objedinjuje Boliviju, Venecuelu, Ekvador, Brazil, Kolumbiju, Gvajanu, Peru i Surinam. Konkretni koraci u stvaranju vojnog bloka još nisu preduzeti.

Učesnici samita ograničili su se na stvaranje centra za policijsku saradnju. To podrazumeva razmenu obaveštajnih podataka, obuku osoblja, ali službenika za sprovođenje zakona, a ne vojske.

Gustavo Petro je izabran za predsednika Kolumbije u leto 2022. godine iz levičarske koalicije Historical Pact Colombia. Sada Petro ima 62 godine, a u mladosti je bio član levoradikalnog gerilskog „Pokreta 19. april“.

Ovaj kontinent, površine 18 miliona kvadratnih kilometara, sa 12 država i stanovništvom od 400 miliona, nekako je u senci bez obzira kako stvari išle u svetu.

Južna Amerika, međutim, često je davala ideje koje su bile inspirativne za globalna kretanja i koje i danas čine idejnu i teorijsku osnovu koncepta „globalnog juga“.

Podsetimo se „teologije oslobođenja“ iz vremena Drugog vatikanskog koncila.

To je koncept peruanskog dominikanca Gustava Gutiereša, koji je postao jedna od najuticajnijih ideologija s kraja 20. veka, a kojoj pripada i sadašnji papa Franjo.

Gutierešovo delo iz 1971. „Teologija oslobođenja“ dalo je ime celom teološkom pokretu koji je naglasak stavljao na društveni angažman Katoličke crkve i zauzimanje za siromašne.

Ideja, koja nikada nije imala snažnu podršku u vatikanskim koridorima, počela je veoma brzo da smeta, pa su njeni sledbenici veoma brzo optuženi za „zastranjivanje“ i udaljavanje od hrišćanstva.

Došlo je do kritika koje su kulminirale dokumentom Kongregacije za nauk vere koja je 1984. izdala uputstva u kojima se „teologija oslobođenja“ ozbiljno optužuje za preuzimanje marksističke teorije društva i udaljavanje od izvornog hrišćanskog shvatanja o spasenju.

U drugoj polovini 1970-ih argentinski ekonomista Raul Prebiš razvio je koncept tako što je u analitičke studije uveo metaforu „centar-periferija“, podrazumevajući da država, da bi postigla autonomiju, mora da ispuni funkcionalne zahteve, među kojima je potreba da „periferne“ političke elite mogu da biraju najprikladniji model međunarodne integracije u skladu sa aktuelnim promenama.

Otprilike u isto vreme, drugi život dobija i knjiga „Raizes do Brasil“ poznatog brazilskog istoričara Serđa Buarke de Olanda, u kojoj autor pokazuje da staru aristokratiju zamenjuju kadrovi iz nižih klasa, prekaljeni u teškoćama i sposobni da izgrade egalitarni politički poredak.

U godini 200. godišnjice nezavisnosti Brazila, ove teze su materijalizovane tokom nacionalnih izbora, usled kojih je lider Partido dos Trabalhadores, Lula de Silva, posle turbiletnih godina koje su uključivale i njegovo suđenje i boravak u zatvoru, po treći put dobio mandat da upravlja jedanaestom po veličini privredom na svetu od 200 miliona ljudi.

Međutim, ovaj izbor nije bio očigledan – skoro polovina birača (vojska, predstavnici privrede, radnici u agroindustrijskom kompleksu, uslugama i građevinarstvu, kao i srednja klasa i radnici sa niskim primanjima pod uticajem „teologije prosperiteta“) dala je prednost politici Žaira Bolsonara, koji je dobio 49,10.

Pre mesec dana održan je u Briselu samit EU – Latinska Amerika koji je još jednom demonstrirao izdvojenost ovog kontinenta iz evropocentričnog sistema politike i razumevanja sveta.

Duhovi kolonijalne istorije vratili su se u dvorane u kojima su se održavale sesije. Gostima je pred očima bilo četiri stotine godina evropske kolonijalne vladavine, ekonomska eksploatacija i ropstvo.

Za domaćine je to bio rat Rusije protiv Ukrajine ovde i sada.

Razlika u stavovima bila je toliko duboka da su se dve strane borile da usaglase svoja razmišljanja na svom prvom samitu u poslednjih osam godina – posebno da pronađu reči kojima bi se zauzeo bilo koji stav prema Rusiji u završnom saopštenju.

To je dvodnevno okupljanje učinilo frustrirajućim za sve zainteresovane – ali posebno za lidere najnovijih država članica EU iz istočne Evrope, koji su bezuspešno nastojali da ukažu na paralele vlastite kolonijalne istorije pod Rusima i kolonijalne istorije latinskoameričkog kontinenta.

Španija, koja je rotirajući predsedavajuća Savetom EU, nastojala je da istakne bliske kulturne i jezičke veze sa državama Latinske Amerike.

Ali te veze Španije – i Evrope – sežu do kolonijalne prošlosti. Špansko kraljevstvo kolonizovalo je veći deo Latinske Amerike počevši od 1493. godine i tokom narednih 400 godina steklo je ogromno bogatstvo eksploatišući ove zemlje i ljude.

Evropska trgovina robljem je takođe nasilno odvela milione Afrikanaca u ropstvo u Latinskoj Americi i na Karibima.

Dok su se evropski lideri nadali da će ublažiti geopolitičke tenzije, njihove latinoamerički kolege došli su za sto sa jasnom porukom: definisanje odnosa danas znači rešavanje i ispravljanje nepravdi iz prošlosti – posebno pošto je EU ponovo zainteresovana za ovaj region bogat resursima, ovog puta kroz prizmu energetske „zelene tranzicije“.

Trgovinski pregovori između EU i Merkosura – koji grupišu četiri velike ekonomije Latinske Amerike – takođe su odrazili šire tenzije oko toga šta zaista znači za Evropu da počne iznova saradnju sa latinoameričkih državama, ovoga puta u odnosu jednakih.

Osim površnog pominjanja sporazuma sa Merkosurom u završnoj izjavi, razgovori sa Brazilom, Argentinom, Urugvajem i Paragvajem ostavljeni su po strani uprkos prethodnim nadama da bi samit mogao da unese novu energiju u pregovore o zaključivanju trgovinskog sporazuma.

Predsednica Evropske komisije Ursula fon der Lajen je, međutim, posle samita rekla da je „naša ambicija da … pregovore završimo najkasnije do kraja ove godine“.

Potpisivanje sporazuma sa Merkosurom dobilo je na značaju za EU, koja se oslanja na region bogat resursima kako bi se napajale vetroturbine i električna vozila koja su potrebna da bi EU ispunila svoje klimatske ciljeve.

Brazil je najveći izvoznik strateških sirovina u EU po obimu, dok „litijumski trougao“ koji obuhvata Čile, Argentinu i Boliviju vlada nad polovinom svetskih rezervi litijuma.

U okviru samita Brisel i Čile potpisali su novi memorandum o razumevanju o sirovinama.

Ali nova glad EU za tim metalima i mineralima evocira ona mračna sećanja na španske konkvistadore koji su krenuli da dominiraju velikim delovima Južne Amerike – u ime Boga, slave i, ne manje važno, zlata, podstičući ekonomski procvat kod kuće.

Dok je Fon der Lajen najavila da će Brisel upumpati preko 45 milijardi evra u region kroz svoj program Global Gateway – za infrastrukturne projekte koji će, barem delimično, takođe koristiti privatnom sektoru EU – Evropa kasni u region gde je Kina već proširila svoj uticaj.

A partnerstva u sirovinama danas, naglašavaju zemlje regiona, ne mogu više da se zasnivaju na modelu gde zemlje bogate sirovinama iskopavaju vredne resurse – često u lošim uslovima životne sredine i rada – samo da bi se oni otpremili u inostranstvo radi prerade i proizvodnje, što ih čini pouzdanim zavisnicima o uvozu gotovih proizvoda. Tu borbu vode i druge zemlje, uključujući i Srbiju.