Finansiranje izbora u SAD: Plati, pa uđi u kolo

Njen tim je za potrebe kampanje do sada prikupio blizu 700 miliona dolara, što je gotovo duplo više novca od onog koji je prikupio njen protivkandidat Donald Tramp, sa 370 miliona. Uprkos tome što uspešnost u prikupljanju sredstava za političku kampanju nije dovoljan uslov da kandidat pobedi na predsedničkim izborima, postoji određena korelacija između količine novca koji kandidat prikupi i samog ishoda. U poslednjih 40 godina, samo je DŽimi Karter odoleo ovom pravilu i postao je predsednik SAD, iako je prikupio manje novca, a i tada je prikupio samo dva miliona dolara manje od glavnog konkurenta DŽeralda Forda.

Sa porastom kompleksnosti izbornog procesa, eksponencijalno su rasli i troškovi izbora. Pored tradicionalnih troškova izbornih štabova, upošljavanja velikog broja ljudi, organizacije velikih mitinga i putovanja, u eri elektronskih i novih medija višestruko su se povećali izdaci za kupovinu reklamnog prostora, što predstavlja i najveći trošak kampanje. I dok su kandidati na predsedničkim izborima 1960. godine – Kenedi i Nikson – potrošili tek 20 miliona dolara, na izborima 1992. između Buša starijeg i Klintona, ta cifra je skočila na 200 miliona dolara. Već 2012. godine je potrošeno vrtoglavih dve milijarde dolara, a kampanja Baraka Obame je prva koja je prešla milijardu dolara potrošenih na reizbor. Kada se u novembru završe izbori za predsednika SAD, procenjuje se da će u te svrhe biti iskorišćeno otprilike tri milijarde dolara, a da će, imajući u vidu da se biraju i kongresmeni i guverneri saveznih država, za kampanju u ovom izbornom ciklusu biti potrošeno oko sedam milijardi. Ova suma, na primer, predstavlja više od polovine budžeta Republike Srbije.

Debata o finansiranju izbora, uticaju novca u politici i finansiranju predsedničkih kandidata traje još od osnivanja SAD. Ipak, svoj zamah dobija sa povećanim uticajem velikih industrijalaca na politički proces u Americi krajem XIX veka. Od tada traju i pokušaji da se reguliše finansiranje političkih kampanja, kako bi se sprečili potencijalno nedozvoljeni uticaji na izvršnu vlast. U trenucima snažnog industrijskog razvoja, mogućnosti kupovine prava na eksploataciju prirodnih resursa, ili regulacije trgovine, veliki industrijalci su donacijama političkim partijama mogli da kupe i protivuslugu. Tilmanovim aktom iz 1907. godine, Kongres je po prvi put ograničio uticaj velikih korporacija i banaka na izbore kroz zabranu direktnog finansiranja kandidata i zahtevom za transparentnost finansiranja kampanje. Ova odredba je kasnije proširena i na sindikate. Tek se 1974. godine postavlja i ograničenje na individualne donacije kandidatima. Danas limit na individualne donacije kampanji kandidata iznosi 2700 dolara. Svaka od ovih odluka je bila predstavljena Ustavnom sudu, koji je često odlučivao da ukine određene odredbe koje regulišu i ograničavaju donacije kampanjama.

Za porast trošenja novca u svrhu političkih kampanja ključna je bila 2010. godina. Dve odluke nadležnih sudova, „Citizens United“ i „Speech Now“ su bile konsekvencijalne u finansiranju političkih kampanja, jer je prvom ukinuta zabrana korporacijama da podržavaju političke kandidate, dok god novac daju političkim akcionim komitetima, a druga je omogućila neograničenu mogućnost individualnim donatorima da podržavaju političke akcione komitete. Time su stvoreni tzv. super politički akcioni komiteti (Super PACs) ili organizacije koje skupljaju doprinose za političku kampanju, ali ne mogu da koordinišu svoje aktivnosti sa kampanjom predsedničkog kandidata. Ipak, to ne znači da komiteti nisu uticajni, jer za svoj novac, i u svoje ime, mogu da podržavaju stavove kandidata kojeg simpatišu, ili da negativnom kampanjom učestvuju u diskreditaciji kandidata koji im se ne sviđaju. Ovakva odluka je i posledica dugogodišnjeg lobiranja i brižljivog rada velikog broja neprofitnih organizacija i grupa koje su bile podržane od strane velikih korporacija, a koje uglavnom podržavaju Republikansku stranku. Same sudije Ustavnog suda u većinskoj odluci (5:4) argumentovale su da se ovom odlukom olakšava transparentnost finansiranja kampanje. Odluka je ipak naišla na gnev progresivnih društvenih grupa, a Barak Obama je neposredno nakon te odluke naveo da ona još više otvara prostor specijalnom interesu za uticaj na politiku. Takođe, sama odluka je po nekim proračunima dovela do povećanja uloge ne samo „mekog novca“, odnosno novca koji se daje super političkim akcionim komitetima u svrhu političke kampanje, već i tzv. tamnog novca, odnosno novca koji u kampanje dospeva preko određenih neprofitnih organizacija koje u skladu sa zakonom nisu obavezne da otkriju svoje donatore, te na taj način ni poreklo njihovog novca nije javno dostupno. Samo u izbornoj 2012. godini, nakon odluke Ustavnog suda, potrošnja politički aktivnih neprofitnih organizacija u političkoj kampanji za ili protiv nekog kandidata porasla je vrtoglavih 227 odsto i iznosila je 308 miliona dolara. Većina ovog novca dolazi od velikih biznisa, finansijskih korporacija, hedž fondova i sindikata, i na njihov novac podjednako nisu imuni ni republikanci ni demokrate.

Tri meseca pre kraja kampanje, tim Klintonovih preti da dostigne cifru koju je Obama prikupio 2012. godine. Klintonovi su, inače, poznati po tome da imaju ogroman broj tradicionalnih podržavalaca koji su spremni da prilože velike donacije. U karijerama Bila i Hilari Klinton prikupljeno je skoro dve milijarde dolara samo za političke kampanje, kao i dodatne dve milijarde za Klinton fondaciju. Upravo zbog Klinton fondacije, Hilari je došla u novu nepriliku kada je prethodnih dana utvrđeno da se, dok je obavljala funkciju državne sekretarke, sastajala sa pojedinim finansijerima fondacije u tom svojstvu, što se smatra kršenjem pravila javne funkcije. Tu činjenicu je koristio Berni Sanders u njegovoj kampanji protiv Hilari Klinton, kada ju je optužio da je pod uticajem velikih donatora. Ako se pogleda struktura korporacija i individua koje podržavaju Hilari Klinton, najveći doprinos njenoj kampanji su individualne donacije, a odmah zatim dolaze donacije korporacija i individua iz hedž fondova, finansija i velikih banaka, koji sa otprilike 50 miliona dolara podržavaju njenu kampanju. Odmah iza njih slede advokatske kompanije, industrija zabave i neprofitni sektor. Takođe, Hilari Klinton je podržana od velikog broja donatora iz Silicijumske doline, npr. Erika Šmita, bivšeg CEO Gugla, kao i od strane DŽordža Sorosa, koji je tradicionalni donator kandidata Demokratske stranke. Čak 120 miliona je do sada prikupio super politički akcioni komitet „Prioriteti SAD“ (Priorities USA), kako bi negativnom kampanjom ciljao Donalda Trampa.

Sa druge strane, Donald Tramp je svoju kampanju od početka zasnivao na činjenici da je milijarder i da mu nije potrebna finansijska pomoć velikih donatora. To mu je dalo i veliku prednost u odnosu na ostale republikanske kandidate koje je optužio da su pajaci velikih korporacija. Danas istu taktiku koristi kako bi diskreditovao Hilari Klinton. Izgleda da sa republikanskim glasačima dobro rezonuje, kada Tramp kaže da je on kandidat koji zna koliki uticaj ima novac u politici s obzirom na to da je finansirao i tuđe i svoje kampanje. Do sada je njegova kampanja prikupila oko 370 miliona dolara, što je daleko manje od cifre koju je Mit Romni dostigao pre četiri godine, od čega 30 odsto njegovih donacija dolazi od malih individualnih donacija. Dok je Trampova priča o finansiranju kampanje mogla da prođe na preliminarnim republikanskim izborima, gde je kampanju uglavnom finansirao sam i od individualnih donacija, i kada je ogromno medijsko prisustvo dobio upravo svojom pojavom, tek onda kada je postao kandidat, uvideo je značaj organizovanog finansiranja kampanje, te je u većoj meri i počeo da se sastaje sa tradicionalnim donatorima republikanaca. Primetno je da super politički akcioni komiteti koji podržavaju Trampa kaskaju za onima koji podržavaju Hilari, jer su do sada prikupili tek 13 miliona dolara

Po većini relevantnih istraživanja javnog mnjenja u SAD, građani su veoma senzitivni na novac u politici i njegov potencijalni koruptivni uticaj, stoga nije ni čudo što oba kandidata obećavaju reformu finansiranja izbora i protive se odluci Ustavnog suda koja je korporacijama omogućila neograničeno finansiranje izbora. Iako se oba kandidata zalažu sa promenu ove odluke kroz usvajanje amandmana na Ustav SAD, nijednom od kandidata ne smeta da koriste mogućnosti koje se pružaju za finansiranje ili nedirektnu pomoć kampanji kroz super političke akcione komitete. Iako se smatralo da će ova odluka više značiti republikancima, zbog njihovog tradicionalnog odnosa sa velikim donatorima, u ovom izbornom ciklusu to se nije pokazalo kao tačno, kako zbog kandidature Donalda Trampa, tako i zbog političke mašinerije Klintonovih.

Ipak, ono što važi za predsedničke, ne važi u trci na izborima za Kongres i guvernere, jer u ovim izbornim trkama republikanski kandidati prikupljaju znatno veća sredstva velikih donatora od demokratskih. Reforma i regulisanje finansiranja političkih kampanja u budućnosti će direktno zavisiti od izbora predsednika SAD, jer ko god pobedi imaće priliku da izabere kandidata za upražnjeno mesto sudije Ustavnog suda. Ukoliko pobedi Hilari Klinton, može se očekivati izbor liberalnog sudije, koji je naklonjeniji većoj kontroli trošenja izbornog novca, a ukoliko pobedi Donald Tramp, očekuje se izbor konzervativnijeg sudije, koji možda tome ne bi bio sklon. U svakom slučaju, uticaj velikih donatora u finansiranju političkih kampanja nije mali, te se i njihova uloga u politici tradicionalno ne može prenebregnuti.

Autor je Programski direktor CDDRI, trenutno na usavršavanju u SAD