„Putin ništa nije naučio iz grešaka koje su ga osudile na propast“

Posle navodnih referenduma u ​​četiri regiona pod ruskom okupacijom, Putin je u petak potpisao dekret o njihovom pripajanju Rusiji. Sada će ukrajinske kontraofanzive tamo biti viđene kao napad na Rusiju i podložna eskalaciji odmazde. Ove akcije naglašavaju pogrešne procene iza Putinove odluke da započne invaziju u februaru i njegovu odlučnost da ukloni ukrajinskog predsednika Volodimira Zelenskog sa vlasti. Sedam meseci nakon početka invazije, Putin ništa nije naučio iz grešaka koje su ga osudile na propast, piše Stent, prenosi Al Džazira.

Odmah nakon što je invazija počela, prema članku, bilo je jasno da je Putin napravio četiri velike pogrešne procene. Prva pogrešna procena bila je precenjivanje snage i efikasnosti ruske vojske.

Bez sumnje, najbliži su mu govorili samo ono što je želeo da čuje. Putina je očigledno navelo da veruje da će rat biti gotov nakon 72-časovnog blickriga, da će Kijev pasti i da će se Zelenski predati ili pobeći i da će ga zameniti marionetska vlada koju kontroliše Rusija.

Ruski oficiri su navodno doneli svečane uniforme koje su nameravali da nose tokom očekivane parade pobede. Ali ruska vojska je postigla mnogo gore nego što su Putin (i očigledno američke obaveštajne agencije) očekivali. Nije uspela da zauzme Kijev i morala je da se ponizi i povuče, ostavljajući za sobom pustoš, sa zločinima počinjenim u Buči, nedaleko od Kijeva, i drugim obližnjim oblastima.

Mnogi mladi ruski regruti bili su toliko loše pripremljeni za sukob da nisu ni znali da vrše invaziju na Ukrajinu, a ruski moral je bio na istorijskom niskom nivou. Tenkove i drugu vojnu opremu trebalo je popraviti, logistika je bila u rasulu, a invazijska vojska nije donosila dovoljno goriva ni hrane za dugi rat.

Korupcija, koja prožima sve aspekte ruskog društva, rasprostranjena je i u vojsci. Novac koji je trebalo da se potroši na obuku i opremu završio je u džepovima ljudi.

Potcenjivanje ukrajinskog naroda i vojske

Još jedna velika pogrešna procena je potcenjivanje ukrajinskog naroda i vojske. Putin je očigledno bio dezinformisan o ukrajinskom osećaju nacionalnog identiteta i volje za borbom. Ako je očekivao da će Ukrajinci svoje ruske „oslobodioce“ dočekati cvećem, grdno se prevario.

Ruska aneksija Krima i početak rata u Donbasu 2014. godine ojačali su ukrajinski nacionalni identitet koji Putin nije razumeo. Kada je invazija počela, SAD su ponudile da evakuišu Zelenskog iz Kijeva, ali je on odgovorio: „Ne treba mi prevoz, treba mi još municije“.

Čini se da Rusi ne mogu da pronađu nikoga ko bi formirao prorusku vladu, a jedinica FSB (Ruska bezbednosna služba) zadužena za pronalaženje kolaboracionista u Ukrajini je kasnije strogo disciplinovana, a priča se o hapšenjima na visokom nivou.

Zelenski, komičar koji je postao predsednik čiji je rejting bio blizu 30 odsto pre rata, iznenadio je svet time što je bio na visini zadatka i pružanjem harizmatičnog i inspirativnog vođstva, što je navelo neke da ga uporede sa britanskim premijerom iz ratnog perioda Vinstonom Čerčilom.

Zelenski se pokazao veoma efikasnim u korišćenju društvenih medija za noćnu komunikaciju sa svojim ljudima i spoljnim svetom. Iako je ukrajinska vojska imala manje vojnika od ruske i manje sofisticirano oružje, njen moral je bio visok. Borila se za svoju stvar – opstanak nacije.

Imao je podršku Zapada, posebno SAD, čije su oružje i obaveštajni podaci omogućili Ukrajini da odbije Ruse, ali i Evropljane. Neisprovocirana agresija Moskve ujedinila je Ukrajince kao nikada ranije — uključujući Ukrajince koji govore ruski, posebno kada je ruska brutalnost eskalirala.

Treća Putinova greška je da je Zapad podeljen i da se neće ujediniti protiv Rusije. Kada je Rusija izvršila invaziju na Gruziju 2008. godine i priznala nezavisnost Južne Osetije i Abhazije koje je okupirala Rusija, Zapad je jedva odgovorio. Tokom Trampovog mandata američko-evropski odnosi su se dodatno pogoršali.

Evropa je bila podeljena oko toga kako se odnositi prema Rusiji, Zapadna Evropa je bila daleko spremnija da posluje sa Rusijom, za razliku od skeptičnijih centralnoevropskih i baltičkih država. Sve se to promenilo 24. februara. Bauk velikog rata u Evropi, 77 godina nakon završetka Drugog svetskog rata, šokirao je većinu Evropljana i naveo ih da preispitaju svoje veze sa Rusijom i zaključe da su pogrešno razumeli Putina.

Bajdenova administracija je marljivo radila na okupljanju svojih evropskih i indo-pacifičkih saveznika da podrže Ukrajinu i kazni Rusiju. Zajedničko jedinstvo nakon početka invazije bilo je impresivno.

Četvrta Putinova pogrešna procena je njegovo uverenje da su Evropljani toliko uloženi u svoje ekonomske veze sa Rusijom – posebno u njihovu energetsku zavisnost – da neće biti voljni da uvedu sankcije. 2014. godine, nakon aneksije Krima i početka rata u Donbasu, SAD i Evropa su uvele finansijske sankcije koje je Rusija lako prevazišla. Rusko uvođenje kontrasankcija na uvoz hrane iz Evrope čak je podstaklo razvoj ruskog poljoprivrednog sektora.

Da li je Rusija izuzetak od pravila?

Putinov cilj od početka je bio da od Rusije ponovo napravi veliku silu – da tako kažemo članom globalnog odbora direktora. Poraz i potčinjavanje Ukrajine bili su ključni za ponovno uspostavljanje ruske dominacije nad susedstvom i za sposobnost da projektuje svoju moć dalje na zapad.

Ako bi Rusija pobedila Ukrajinu, obnovila bi značajan deo carske Rusije – Slovensku uniju sa Ukrajinom, Belorusijom, a možda i severnim Kazahstanom – i onda bi bila u poziciji da iznudi redefinisanje evropske bezbednosne arhitekture.

Ruska invazija na Ukrajinu i Putinova opsesija istorijskim ruskim tvrdnjama i pritužbama postavljaju dalekosežno pitanje: da li je Rusija izuzetak od pravila da se sve imperije raspadaju nakon određenog vremena, a imperijalna moć nastavlja i prihvata postimperijalnu uloga?

Međutim, to su činile Osmanlije, Austrougarska, Nemačka, Velika Britanija i Francuska u 20. veku. Slaveći rusku izuzetnost, Putin i njegovi sledbenici su insistirali na tome da je Ruski mir (širi ruski svet) neprekinut i da mora biti obnovljen. Kada se Sovjetski Savez raspao, nova Rusija je krenula u tri tranzicije: iz komunističke u postkomunističku državu, iz ekonomije pod državnom kontrolom u tržišnu ekonomiju i iz imperijalne u postimperijalnu državu.

Sve tri tranzicije su se tada zaustavile i krenule u suprotnom smeru. Rusija više nije bila komunistička država, već autoritarna država, poput Sovjetskog Saveza. Danas je država vratila veći deo privatnog sektora. Čak i pod Putinovom vlašću, Rusija nema nameru da bude postimperijalna.

Posle sedam meseci rata, Putinov imperijalni projekat se urušava. Ukrajinski nacionalni identitet je jači nego ikad, a Ukrajinci su ujedinjeni protiv Rusije kao nikada ranije. Zapad je ujedinjeniji nego što je bio za jednu deceniju; Finska i Švedska, koje su čvrsto zadržale svoj neutralni status tokom Hladnog rata, podnele su zahtev za ulazak u NATO; a Ukrajina je sada kandidat za članstvo u Evropskoj uniji.

Štaviše, SAD su na samitu NATO-a u Madridu u junu najavile da će trajno rasporediti trupe u Poljskoj. Ruska ekonomija prolazi kroz deglobalizaciju i biva odsečena od ostatka sveta. Nova dijaspora od možda pola miliona Rusa pobegla je na Zapad ili u druge postsovjetske države, noseći intelektualni kapital sa sobom i nadajući se da će se vratiti kada Putin više ne bude na vlasti.

Daleko od toga da je bio glavni strateg, Putin je postigao upravo suprotno od onoga što je nameravao da uradi invazijom na Ukrajinu. Loše izvedena mobilizacija, obnovljene nuklearne pretnje Zapadu i očigledna sabotaža dva gasovoda Severni tok samo su ojačali zapadno jedinstvo.

Sumnje u sposobnosti Rusije sada se pojavljuju u delovima globalnog juga, koji je do sada bio neutralan u sukobu. Teško je videti kako će Putin uspeti da preokrene rusku sreću u ovom besmislenom ratu – ali za sada izgleda da nema nameru da ga okonča, zaključuje Stent.