Forin afers: Šta se zaista dešava između Rusije i Kine – ko je pravi gazda?

„Pokrenimo te promene zajedno“. Na to je ruski lider odgovorio: „Slažem se“.

Sijeva poseta prošlog meseca bila je pre svega demonstracija javne podrške ruskom lideru. Ali istinski značajni događaji su se desili tokom zatvorenih, ličnih razgovora, na kojima su Si i Putin doneli niz važnih odluka o budućnosti kinesko-ruske odbrambene saradnje i verovatno dogovorili sporazume o naoružanju koje bi mogli ili možda ne objaviti u javnosti.

Rat u Ukrajini i sankcije Zapada Rusiji koje su usledile smanjuju mogućnosti Kremlja i guraju ekonomsku i tehnološku zavisnost Rusije od Kine na nivo bez presedana.

Ove promene daju Kini sve veći uticaj na Rusiju. U isto vreme, pokvareni odnosi Kine sa Sjedinjenim Državama čine Moskvu nezamenljivim mlađim partnerom Pekingu u suprotstavljanju Sjedinjenim Državama i njihovim saveznicima.

Kina nema drugog prijatelja koji donosi toliko na sto. I dok Si priprema Kinu za period produžene konfrontacije sa najmoćnijom zemljom na planeti, potrebna mu je sva pomoć koju može da dobije.

Prijatelj iz daleka

Visoke ličnosti u Komunističkoj partiji Kine (KPK) otvoreno su razgovarale o potrebi za bližim partnerstvom sa Rusijom zbog, kako oni doživljavaju, sve neprijateljskije američke politike koja ima za cilj obuzdavanje kineskog uspona.

Kineski ministar spoljnih poslova Ćin Gang rekao je kineskim državnim medijima nakon putovanja da je partnerstvo sa Rusijom veoma važno u vreme kada neke sile zagovaraju „hegemonizam, unilateralizam i protekcionizam“ i da su vođene „mentalitetom hladnog rata“ – što je standardni rečnik KPK za politiku SAD prema Kini.

Stavljanje ovog razloga u prvi plan otkriva i objašnjava zašto je Si odlučio da lično poseti Putina, uprkos činjenici da je neposredno uoči posete Međunarodni krivični sud izdao nalog za hapšenje ruskog lidera.

Poruka Sijevog putovanja bila je jasna: Kina vidi mnoge prednosti u svom odnosu sa Rusijom, nastaviće da održava te veze na najvišem nivou i neće je odvratiti zapadni kritičari.

Više nego na prvi pogled

Na kraju putovanja, Kremlj je objavio spisak od 14 dokumenata koje su potpisale i Kina i Rusija, uključujući dve izjave Sija i Putina. Na prvi pogled, to su bili uglavnom beznačajni memorandumi između ministarstava; nisu najavljeni nikakvi veći novi sporazumi. Ipak, bliži pogled otkriva sasvim drugačiju sliku, onu koju Peking i Moskva imaju razloga da sakriju od spoljašnjeg sveta.

Odstupajući od svoje uobičajene prakse, Kremlj nije objavio spisak zvaničnika i visokih poslovnih lidera prisutnih tokom razgovora. Njihova imena se mogu saznati samo ako se pregledaju snimci i fotografije sa samita i pročitaju komentari Jurija Ušakova, Putinovog spoljnopolitičkog pomoćnika, novinarima Kremlja.

Pogled izbliza otkriva da su više od polovine Putinovog tima koji je učestvovao u prvoj rundi formalnih razgovora sa Sijem bili zvaničnici direktno uključeni u ruske programe naoružanja i svemira.

Na toj listi je bivši predsednik Dmitrij Medvedev, koji je sada Putinov zamenik u predsedničkoj komisiji za vojno-industrijski kompleks; Sergej Šojgu, ministar odbrane; Dmitrij Šugajev, koji je na čelu savezne službe za vojno-tehničku saradnju; Jurij Borisov, koji vodi rusku svemirsku agenciju i koji je do 2020. proveo deceniju na čelu ruske industrije oružja kao zamenik ministra odbrane i zamenik premijera; i Dmitrij Černišenko, zamenik premijera koji predsedava bilateralnom kinesko-ruskom međuvladinom komisijom i zadužen je za nauku i tehnologiju u ruskom kabinetu.

Ova grupa zvaničnika je verovatno okupljena da teži jednom glavnom cilju: produbljivanju saradnje u oblasti odbrane sa Kinom.

Iako Peking i Moskva nisu objavili nikakve nove dogovore, postoje svi razlozi da se veruje da su Sijevi i Putinovi timovi iskoristili martovski sastanak da bi postigli dogovor o novim odbrambenim sporazumima. Posle prethodnih samita Si-Putin, lideri su privatno potpisali dokumente u vezi sa poslovima o naoružanju i tek kasnije obavestili svet.

U septembru 2014. na primer nakon ruske aneksije Krima, Kremlj je prodao svoj raketni sistem zemlja-vazduh S-400 Kini, čime je Peking postao prvi inostrani kupac najnaprednije ruske opreme za protivvazdušnu odbranu.

Dogovor je otkriven tek osam meseci kasnije, međutim, u intervjuu Komersantu sa Anatolijem Isajkinom, generalnim direktorom Rosoboroneksporta, glavnog ruskog proizvođača oružja.

Nakon što je američki Kongres usvojio Zakon o suzbijanju američkih protivnika kroz sankcije 2017, Moskva i Peking su u potpunosti prestali da otkrivaju svoje vojne ugovore.

Ovaj američki zakon doveo je do sankcionisanja odeljenja za naoružanje kineske vojske i njegovog šefa generala Li Šangfua (imenovan je u martu za ministra odbrane Kine).
Ipak u retkih prilikama, Putin se hvali novim ugovorima kao što je dogovor iz 2019. kada je objavio da Moskva pomaže razvoj kineskog raketnog sistema za rano upozoravanje i 2021. kada je otkrio da Rusija i Kina zajednički razvijaju visoke tehnologije naoružanja.

Oružane veze

Kina se oslanja na rusku vojnu opremu iz 1990.tih a Moskva je bila njen jedini izvor modernog stranog oružja nakon embarga na oružje koji su uveli EU i SAD nakon masakra na Trgu Tjenanmen 1989.

Vremenom, kako je kineska vojna indsutrija napredovala njeno oslanjanje na druge se smanjivalo. Peking sada može sam da proizvede moderno oružje i ima jasnu prednost u odnosu na Rusiju u mnogim oblastima savremene vojne tehnologije uključujući i dronove.

Ali da bi podstakao sopstveno istraživanje, razvoj i proizvodnju Peking i dalje priželjkuje pristup ruskoj tehnologiji za korišćenje u raketama zemlja-vazduh, motrorima za borbene avione i opremi za podvodno ratovanje kao što su podmornice i podvodne bespilotne letelice.

Pre decenije Kremlj nije bio voljan da proda Kini najsavremeniju vojnu tehnologiju. Moskva je brinula da bi Kinezi mogli da obrnu inženjering tehnologiju i da smisle kako da je sami proizvedu.

Rusija je, takođe, imala širu zabrinutost oko naoružavanja moćne zemlje koja se graniči sa slabo naseljenim i resursima bogatima ruskim regionima Sibira i Dalekog istoka.

Ali sve veći raskol između Rusije i Zapada nakon aneksije Krima 2014. promenio je tu računicu. A nakon što je pokrenula sveobuhvatni rat u Ukrajini i izazvala potpuni raspad veza sa Zapadom Moskva nema drugog izbora osim da Kini proda svoje najnaprednije i najdragocenije tehnologije.

Mlađi partner

Ni Peking ni Moskva nemaju nikakav inters da obelodanjuju detalje bilo koje privatne diskusije održane tokom samita Si-Putin.

Isto važi i za detalje o tome kako ruske kompanije mogu da dobiju bolji pristup kineskom finansijskom sisitemu – što je bio razlog zašto je Elvira Nabiulina, predsednica ruske Centralne bankle, bila zanačlajan učlesnik u biltarelanim razgivorima.

Taj pristup je postao kritičan za Kremlj pošto Rusija ubrzano postaje sve zavisnija od Kine kao svoje glavne izvozne destinacije i kao glavnog izvora tehnološkog uvoza i pošto juan psotaje poželjna ruska valuta za trgovinska poravnanja, štednju i investicije.

Učešće čelnika nekih od najvećih ruskih proizvođača robe ukazuje da su Si i Putin razgovarali i o proširenju prodaje ruskih prirodnih resusra Kini.

Peking, međutim, trenutno nema interesa da skreće pažnju na takve poslove kako bi izbegao kritike zbog obezbeđivanja novca za Putinov ratni kovčeg.

U svakom slučaju, Peking može sebi da prisušti da čeka svoje vreme, pošto uticaj Kine u ovim tihim diskusijama samo raste: Peking ima mnogo potencijalnih prodavaca, uključujući i vsoje tardicionalne partnere na Blsikomk istoku i negde drugde, dok Rusija ima malo potencijalnih kupaca.

Na kraju, Kremlj bi možda želeo da bar neki od dogovora postignutih u martu postanu javni kako bi pokazao da je pronašao način da nadokanadi gubitke koje je pretrpela kada je Evropa prestala da uvozi rusku naftu i smanjila uvoz ruskog gasa. Ali Kina će odlučiti kada i kako će se potpisati i objaviti novi ugovori o resusrima.

Rusija nema drugog izbora nego da strpljivo čeka i povinuje se preferencijama svog moćnijeg suseda.

Ko je gazda?

Kinesko-ruski odnos postao je veoma asimetričan, ali nije jednostran. Pekingu je i dalje potrebna Moskva a Kremlj može da obezbedi određena jedinstvena sredstva u ovoj eri strateškog nadmetanja između Kine i Sjedinjenih Dražava.

Kupovina najnaprednijeg ruskog naoružanja i vojne tehnologiuje, slobodniji prisutup ruskim naučnim talentima i bogata obdarenost ruskim prirodnim resursima koji se mogu isporučiti preko sigurne kopnene granice čine Rusiju nezamenjivim partnerom za Kinu.

Rusija, takođe, ostaje antiamerička velika sila sa stalnim mestom u Savetu bezbednosti UN – pogodan prijatelj u svetu u kome SAD uživaju bliže veze sa desetinama zemalja u Evropi i Indo-pacifiku i gde Kina ima malo, ako ih ima, pravih prijatelja.

Kineske veze su otvorenije transakcione od dubljih saveza koje Vašington održava.

To znači da Kina ima veliki uticaj u Kremlju, ali ona ne vrši kontrolu. Donekle sličan odnos postoji između Kine i Severne Koreje. Uprkos ogromnoj zavisnosti Pjongjanga od Pekinga i zajedničkom animozitetu prema Sjedinjenim Državama Kina ne može u potpunosti da kontroliše režim Kim Džong Una i mora pažljivo da korača kako bi Severna Koreja bila blizu.

Veličina i moć Rusije mogu Kremlju dati lažan osećaj sigurnosti jer se zaključava u asimetrične odnose sa Pekingom. Ali trajnost ovog odnosa bez velikih nepredvidivih poremećaja zavisiće od sposobnmosti Kine da upravlja Rusijom koaj slabi.

U godinama koje dolaze Putinov režim će morati da nauči veštinu od koje zavise mlađi partneri šđirom sveta za opstanak: kako ići naviše.