Forin polisi: Šta će se desiti ako Erdogan izgubi na izborima?

U Turskoj će 14. maja biti održani predsednički i parlamentarni izbori, na kojima bi Erdogan i njegova Partija pravde i razvoja (AKP), koji su vladali poslednjih 20 godina, mogli pasti sa trona.

U to vreme Erdogan i AKP ostavili su dubok trag na zemlju, proširivši ulogu islama u tradicionalno sekularnoj državi i uticaj Turske u inostranstvu.

No, godine neortodoksne ekonomske politike i smrtonosni potres u februaru potkopali su poverenje u vladu, što je navelo mnoge glasače da dovedu u pitanje kompetentnost uprave.

Nakon dve decenije, teško je zamisliti Erdoganov odlazak, piše u tekstu.

Ankete sugerišu da bi ga mogao poraziti opozicioni protivkandidat, ali rašireno je uverenje da će on učiniti sve što je potrebno da ostane na vlasti, koristeći prednost svog položaja da izbori tesnu pobedu ili se suprotstavi rezultatima koji bi bili nepovoljni po njega.

Rani odlazak Mustafe Kemala Ataturka

Velik deo nervoze oko borbe za mesto turskog predsednika i toga kako će Erdogan odgovoriti na njegove rezultate posledica je turske političke istorije.

Teško je zamisliti da bi Erdogan graciozno prihvatio poraz, jer bi to bilo bez presedana – nijedan turski predsednik nikada nije direktno izgubio vlast, konstuje autor.

Ne samo da je Erdogan prvi turski predsednik kojeg je izabrao narod, a ne parlament, već je on, takođe, nadgledao transformaciju zemlje iz parlamentarnog u predsednički sistem.

Dok su mnogi od Erdoganovih 11 prethodnika dolazili i odlazili bez ikakve buke, nekoliko njih koji su – poput njega – bili podržani od masovne političke stranke bili su skloni ostajati na dužnosti sve dok ih vojska nije smenjivala ili su se suočili s neočekivanom smrću.

Jedini izuzetak nije ohrabrujući.

Utemeljitelj i prvi predsednik Turske Mustafa Kemal Ataturk, preminuo je na dužnosti u relativno mladoj dobi od 57 godina, verovatno zbog žestokog načina života.

Njegov naslednik i bliski čovek od poverenja Ismet Inonu služio je 12 godina, sve dok Republikanska narodna partija (CHP) – koju su on i Ataturk vodili – 1950. godine nije poražena od otcepljene frakcije nazvane Demokratska partija, na prvim relativno slobodnim i poštenim izborima u Turskoj.

Demokrate su kritikovale prepotentnu, sekularnu državu i hvalili privatno preduzetništvo, a političari poput Erdogana su ih držali kao demonstraciju prirodne veze između politike desnog centra i demokratije u Turskoj.

Smene, smrtne kazne, zatvorske kazne

Erdoganova odluka da održi izbore 14. maja, na godišnjicu pobede demokrata nad CHP-om, ima za cilj naglasiti ovu vezu.

Inonu, koji je 1950. već imao 65 godina, prihvatio je veliki poraz svoje stranke, ali je odlučio da se ne povlači iz politike.

Nastavio je voditi CHP još 22 godine, dok ga na dramatičnoj stranačkoj konvenciji 1972. godine konačno nije oterao Bulent Edževit, koji je proveo gotovo deceniju kao njegov naslednik na čekanju.

Inonu je preminuo godinu i po kasnije.

Iako nikada nije postao predsednik, Edževit će ostati glavna figura u politici još tri decenije, vodeći CHP sve dok nije zabranjen nakon vojnog udara 1980. godine.

Kasnije je predvodio stranku naslednicu.

Čelnik demokrata Dželal Bajar bio je predsednik deceniju, dok nije smenjen vojnim udarom 1960. godine.

Nakon toga osuđen je na smrt, zajedno s nekoliko ministara u vladi.

Međutim, kazna je ublažena zbog njegove starosti.

Bajar i mnogi od preživelih demokrata proveli su veći deo sledećih pet godina u zatvoru.

Bajar je živeo 103 godine i nastavio je uticati na politiku iza kulisa mnogo godina nakon što je pušten na slobodu.

Oni demokrati koji nisu bili u zatvoru tokom ranih 1960-ih osnovali su novu Partiju pravde, koju je vodio Sulejman Demirel.

Demirel se pokazao kao lukav političar i zadržao je kontrolu nad strankom i njenim naslednicima gotovo četiri decenije.

Bivši generali ili admirali postali predsednici

Parlamentarni izbori 1960-ih i 1970-ih vodili su se između frakcije desnog centra, koju je vodio Demirel, i grupe levog centra, koju je zagovarao Edževit.

Međutim, vojska je ostala pod kontrolom.

Ustav usvojen nakon državnog udara 1960. godine navodi da predsednike mora birati parlament na jedan sedmogodišnji mandat, a uzastopni mandati bili su zabranjeni.

Tri predsednika iz tog doba – Džemal Gursel, Dževdet Sunaj i Fahri Koruturk – bili su bivši generali ili admirali.

Nemogućnost sukoba političkih frakcija u parlamentu da odaberu novog predsednika na kraju Koruturkovog mandata 1980. godine bila je među mnogim faktorima koji su potstakli vojsku da pokrene novi državni udar te godine, raspuštanjem parlamenta, pisanjem novog Ustava i izborom još jednog generala Kenana Evrena, sedmim predsednikom Turske.

Vojni režim raspustio je CHP i Partiju pravde; takođe je zabranio Demirelu i Edževitu bavljenje politikom.

U teoriji, to je moglo omogućiti pojavu novih lica na turskoj sceni, ali su Demirel, Edževit i drugi političari vratili svoja politička prava na referendumu 1987. godine.

Tokom njihove odsutnosti, levi centar je držao na okupu Inonuov sin Erdal, koji nije imao Edževitovu harizmu, a desnim centrom je dominirala Domovinska partija, predvođena Demirelovim dugogodišnjim prijateljem Turgutom Ozalom, čija je pobeda nad strankama koje je podržavala vojska na prvim izborima nakon puča 1983. godine došla kao upozorenje generalima.

Kada je Evren otišao u penziju 1989. godine, Ozal je postao prvi turski civilni predsednik od 1960. godine.

Korupcijski skandali i razorni potres

Kada je Demirel ponovo ušao u politiku, nije mu bilo drago što njegov bivši saveznik Ozal sada dominira političkom scenom, pa se Demirel naticao na izborima pod zastavom svoje Partije pravog puta.

Godine 1991. Domovinska partija izgubila je kontrolu nad parlamentom u korist koalicije koju je vodio Demirel.

Kada je Ozal iznenada umro od srčanog udara 1993. godine, pre nego što mu je završio mandat, Demirel je uspio osigurati mesto predsednika.

Ali, do trenutka kada je Demirelov mandat završio 2000. godine, nije mogao nastaviti drugi mandat, jer bi to zahtevalo ustavne izmene i političku podršku koja mu je nedostajala.

Njegova stranka bila je duboko nepopularna, a njegov stari suparnik Edževit sada je bio premijer.

Demirela je nasledio predsednik Ustavnog suda Ahmet Nedžet Sezer, koji je bio prihvatljiv većini političkih frakcija – osim političara koji su zastupali islamističke i kurdske interese, koji su bili pod pritiskom pravosuđa.

Zajedničko otuđenje od sekularne, nacionalističke države – koju je Sezer zagovarao – navelo je mnoge verske i kurdske glasače da podrže Erdogana i njegovu novoformiranu AKP na parlamentarnim izborima 2002. godine.

Erdogan je bio gradonačelnik Istanbula i član islamističke Partije blagostanja, sve dok nije zabranjena, a on smenjen sa dužnosti 1998. godine.

Njegov status autsajdera omogućio mu je da profitira, jer su korupcijski skandali i razorni potres potkopali poverenje birača u uspostavljenu političku elitu.

Kako je premijer ‘izgurao’ predsednika

Stranke povezane s Edževitom, Demirelom i Ozalom potpuno su poražene na izborima, a samo su dve stranke – AKP i obnovljeni CHP – uspeli ući u parlament.

Nijedna od stranaka koje su dve godine ranije izglasale Sezera na dužnost nije ostala u tom telu kada je Erdogan inauguriran za premijera 2003. godine.

Sezer se u početku pokazao kao glavna prepreka Erdoganu i AKP-u u vršenju vlasti, konstantno stavljajući veto na zakone i blokirajući kandidate za ključne položaje.

Kada je Sezerov mandat završio 2007. godine, AKP ga je zamenio jednim od svojih kandidata Abdulahom Gulom.

S njim na vlasti, AKP je uspeo učvrstiti vlast nad birokratijom i pravosuđem.

Ipak, moć se koncentrisala kod Erdogana i njegovih bliskih saveznika, a ne kod Gula.

U jednom značajnom slučaju, kada je šef Turske advokatske komore održao govor u kojem je kritikovao vladu, Erdogan je izašao iz sobe dok je predsednik išao za njim.

Nije bilo iznenađenje kada se sam Erdogan odlučio kandidovati za predsednika na prvim direktnim predsedničkim izborima u Turskoj 2014. godine, a Gul je ostao po strani bez borbe.

Erdogan je transformisao kabinet predsednika.

Tokom svog prvog mandata – kada je, zbog te dužnosti, morao prekinuti veze sa svojom strankom – često je intervenisao u donošenju odluka u vladi i ponašao se stranački, za šta su pravni eksperti tvrdili da je zabranjeno.

Nekoliko modela kako se mirno odreći vlasti

Referendumom iz 2017. godine, koji je podržao Erdogan, odobrene su ustavne promene, koje su eliminisale premijersku dužnost i pretvorile Tursku u predsednički sistem, za koji je Erdogan tvrdio da će osigurati efikasnije upravljanje.

Tokom svog drugog mandata Erdogan je iskoristio svoj novostečeni autoritet za mešanje u nekoliko sektora društva koji su ostali donekle autonomni, menjajući četiri predsednika Centralne banke u toliko godina.

Turski predsednici postavljeni nakon državnih udara ili uz podršku vojske mogli su prilagoditi institucije svojoj volji, ali nedostajale su im političke stranke koje bi se povezale s javnošću.

Predsednici koji su vodili političke stranke u međuvremenu su uživali podršku građana, ali nikada nisu imali tako direktan uticaj na sve državne institucije.

Erdogan je jedinstven po tome što ima i državnu kontrolu i znatan broj sledbenika koji ga ne žele videti kako odustaje od vlasti.

Ako izgubi na izborima sledećeg meseca, to će verovatno biti tesnom razlikom.

Sa 69 godina života, bio bi relativno mlad u poređenju s bivšim turskim čelnicima koji su bili na zalasku karijera.

Ukratko: Erdogan ima nekoliko modela kako se mirno odreći vlasti.

Jedini turski predsednik koji je dobrovoljno napustio dužnost dok je još uvek imao moć i uticaj uporediv s Erdoganovim bio je Inonu 1950. godine.

Tranzicija se tada pokazala teškom.

Ideološki različite stranke protiv Erdogana

Demokratska partija i njene pristalice duboko su zamerali Inonu i CHP-u.

U godinama koje su usledile pobedničke demokrate zaplenile su imovinu CHP-a te krivično gonili jednog od Inonuovih sinova za ubistvo na slabim temeljima.

Demokrate su, takođe, organizovale grupe pristalica koje su napadale Inonuove skupove.

Vojni udar 1960. godine, kojim su uklonjene demokrate sa vlasti, dogodio se kad se činilo da se stranka priprema zatvoriti CHP.

Trenutna turska opozicija Erdogana često optužuje da je korumpirani diktator, što otvara mogućnost da on ili njegova porodica budu suočeni s krivičnim progonom nakon odlaska sa dužnosti.

Erdogan ove optužbe očito shvata ozbiljno – opozicioni čelnici su novčano kažnjavani i procesuirani zbog izjava.

Kako bi ublažile Erdoganove strahove od gubitka i svega što bi on mogao sa sobom povlačiti, turske opozicione stranke trebale bi izbeći osude predsednika i izraditi pozitivnu poruku koja bi biračima objasnila pozitivne korake koje će preduzeti kada dođe na vlast.

To je bio dio CHP-ove strategije u uspešnoj kampanji za gradonačelnika Istanbula 2019. godine.

Erdoganov glavni izazivač, čelnik CHP-a Kemal Kilidžaroglu, proslavio se kao kritičar malverzacija AKP-a.

Od kako je imenovan, pomešao je pozitivan program s obećanjima da će okončati korupciju.

Fokusirao se na pitanja novčane pomoći i socijalne brige, naglašavajući da će prekinuti dotok novca moćnoj kliki kompanija koje podržavaju AKP.

Suprotstavio je podeljenost Erdoganovog režima “jednog čoveka” s inkluzivnošću opozicione koalicije, koju vodi CHP, koju čine ideološki različite stranke koje nameravaju ukloniti Erdogana sa dužnosti.

Biti prvi koji je dostigao moć zahteva viziju i maštu

Može li ovo balansiranje motivisati birače a da ne učvrsti Erdoganovu odlučnost da zadrži vlast – ostaje za videti.

Kilidžarogluova široka koalicija je neophodna, jer se nije pojavila nikakva dominantna turska politička ličnost koja bi bila konkurent Erdoganu.

Nema nikakvog Edževita Demirelu, niti Inonua Bajaru.

Delimično je to proizvod Erdogana.

Uzbudljivi političari, poput gradonačelnika Istanbula Ekrema Imamoglua ili Selahatina Demirtasa, čelnika Kurdske narodne demokratske partije, ostali su po strani, zbog krivičnih progona i zatvaranja.

Za Erdogana biti prvi koji je dostigao toliku moć zahteva viziju i maštu.

Pitanje je može li i on zamisliti da je se prvi odrekne, piše u tekstu Foreign Policyja, prenosi Al Džazira.