Forin polisi: Zašto je Putinov rat najveći test za Zapad od Drugog svetskog rata

Na neki način, gambit ruskog predsednika Vladimira Putina mogao bi biti čak i veći test nego gambit nacističkog lidera Adolfa Hitlera, budući da Rusija poseduje nuklearno oružje, a Putin je sugerisao da bi ga čak mogao upotrebiti ako Zapad uzvrati udarac.

„Putin nam je upravo zapretio upotrebom nuklearnog oružja ako pokušamo da pomognemo Ukrajini. To je definitivno kraj posthladnoratovskog aranžmana“, rekla je Konstanca Štelcenmiler (Constanze Stelzenmüller), ekspertkinja za evropske odnose sa Instituta Brukings.

„Moramo da shvatimo da je ovaj napad na Ukrajinu napad na sve nas koji seže daleko izvan Evrope i transatlantskih odnosa“, navela je.

FP piše da su posle Drugog svetskog rata, SAD i njihovi saveznici uspostavili sistem mirovnih i ekonomskih institucija smišljenih da spreče novi veliki rat, koji je gotovo osam decenija funkcionisao prilično efikasno, čak i u uslovima Hladnog rata, ali se sada, dodaje časopis, suočava sa svojim najvećim izazovom delom i zbog toga što vetom u Savetu bezbednosti Putin može lako da pretvori UN u Ligu naroda, neefikasnu govornicu koju su Hitler i italijanski fašista Benito Musolini ismejali 1930-ih.

Štelcenmiler, kao i drugi analitičari, smatra da će svaka velika nacija morati da zauzme neku vrstu stava, uključujući i Putinu prijateljske zemlje kao što su Kina i Indija, čiji lideri oklevaju da kritikuju njegov upad u Ukrajinu i druge susedne države, kao što je bila Gruzija u prošlosti.

Za evropske nacije, kao što je Nemačka, takođe je vreme da ponovo razmisle o svojoj kritičnoj infrastrukturi, posebno o energetskoj zavisnosti od Rusije.

FP ocenjuje i da druge velike globalne krize od Drugog svetskog rata izgledaju kao relativno minorne afere u poređenju sa onim što je Putin upravo pokrenuo.

Kada je Sovjetski Savez napao Mađarsku 1956. godine, odgovor američkog predsednika Dvajta Ajzenhauera izazvao je domaće kritike, ali je svet tada bio oštro podeljen između Istoka i Zapada. Bio je to vrhunac Hladnog rata, a pošto su Sovjeti potpuno kontrolisali izolovani istočni blok, nije postojao pravi međunarodni sistem koji bi mogao da se poremeti.

Isto je bilo i kada su Sovjeti slomili Praško proleće 1968, pretvarajući se da je njihova invazija zajednički manevar Varšavskog pakta.

Kada je irački diktator Sadam Husein napao Kuvajt 1990. godine, bio je potpuno izolovan od međunarodne zajednice pošto je predsednik SAD Džordž Buš uspešno isposlovao rezolucije Saveta bezbednosti UN protiv njega i okupio multinacionalne snage.

Jugoslovenski diktator Slobodan Milošević je takođe bio izolovan kada je započeo svoj genocid nad bosanskim i kosovskim muslimanima – iako je u tom slučaju Rusija sedela uglavnom po strani i čak je pomogla u diplomatskom rešenju u slučaju Kosova, dodaje FP.

Na kraju, ocenjuje časopis, svaka od tih kriza, iako strašna, ostala je prilično izolovana. Sadašnja se čini mnogo dalekosežnijom.

Još jedna analogija sa Hitlerom iz 1930-ih je, navodi časopis, to što je Putin svoje postupke zasnovao na obmanjujućem mešanju mita i činjenica. Nacistički diktator je svoje rane poteze, pravdao idejom da ponovo ujedinjuje narode nemačkog govornog područja i rešava nepravde Versajskog sporazuma.

Slično tome, Putin voli da govori o dugoj istoriji naroda koji govore ruski u Ukrajini i drugim zemljama bivšeg sovjetskog bloka, poput Gruzije (na koju je takođe izvršio invaziju), kao i o širenju NATO na istok u bivši sovjetski blok.

„Ukrajina za nas nije samo susedna država. To je neotuđivi deo naše sopstvene istorije, kulture i duhovnog prostora“, rekao je Putin u ljutitom govoru uoči napada.

Izgleda da je i Putin napravio računicu da je trenutak sazreo da ostvari ambiciju svoje karijere da Rusiju vrati na veličinu iz njene imperijalne prošlosti, na nivo Sovjetskog Saveza na njegovom vrhuncu. On je procenio efekat sankcija na svoju zemlju od prvog upada 2014. godine, kada je anektirao Krim i delimično preuzeo ukrajinski region Donbasa, i odlučio da se one mogu izdržati, piše FP.

I očigledno je odlučio da ako ne reaguje sada, onda bi Ukrajina mogla da ostvari svoju ambiciju da se pridruži NATO.

Ruski predsednik je takođe verovatno bio svestan da je njegova zemlja manje integrisana u globalnu ekonomiju od drugih velikih nacija kao što je Kina, sa izuzetkom izvoza energije.

„Imamo mnogo manje uticaja“ zbog relativne ekonomske izolacije Rusije, rekao je bivši zamenik američkog državnog sekretara Džejms Stajnberg, koji je sada dekan Škole za napredne međunarodne studije Univerziteta Džons Hopkins.

Iznad svega, Putin zna da je osim svog nuklearnog odvraćanja, izgradio moćnu sajber-sposobnost, piše FP i dodaje, pozivajući se na američke izvore, da „Rusija održava niz ofanzivnih sajber alata koje bi mogla da upotrebi protiv američkih mreža — od uskraćivanja usluge na niskom nivou do destruktivnih napada koji ciljaju kritičnu infrastrukturu“.

Međutim, možda ima i nečeg dobrog u tome. U vreme kada je nacionalističko osećanje zahvatilo mnoge zemlje, a međunarodna saradnja oslabila, Putinova agresija bi mogla da pruži priliku da se ponovo uvaži potreba za demokratskim jedinstvom – za šta je predsednik SAD Džozef Bajden rekao da je jedan od njegovih glavnih ciljeva na toj funkciji.

U izjavi u četvrtak, Bajden je rekao da će dugoročni odgovor SAD i NATO-a biti degradiranje vojnih i ekonomskih sposobnosti Rusije kroz teške sankcije njenom rukovodstvu, korporacijama i bankama. On je Putinovu invaziju nazvao „napadom na same principe koji podržavaju globalni mir“.

Mnogo toga zavisi od postupaka čoveka čiji je um u ovom trenutku nespoznatljiv, a ostaje otvoreno pitanje da li se on uopšte ponaša racionalno.

Ali u najmanju ruku, Putin gura Zapad i posleratni međunarodni sistem do granica koje nikada ranije nisu testirane. „Ovo je poziv na buđenje ljudima da prepoznaju ograničenja onoga što je izgrađeno od Drugog svetskog rata“, rekao je Stajnberg.