Forin Polisi: Zašto Kina želi da menja svetski poredak?

U članku za ovaj časopis, autori Hal Brands i Muchael Becklei pružaju uvid u aktuelne događaje na osnovu svoje nove knjige „Zona opasnosti: Nadolazeći sukob sa Kinom“ i objašnjavaju uzroke depresije – usporavanje ekonomije i jezivi osjećaj propadanja. snaga.

Navode i kineske ambicije, odnosno ono što Kina predsednika Si Đinpinga pokušava da postigne u svetu i regionu.

„Teško je razumeti koliko će biti ozbiljan pad Kine bez razumevanja visina koje Peking želi da dostigne. Komunistička partija Kine (KPK) sprovodi epski projekat promene pravila globalnog poretka u Aziji i šire. Kina ne želi da bude supersila, jedan pol među mnogima u međunarodnom sistemu. Ona želi da bude jedina supersila, geopolitičko sunce oko kojeg se sistem okreće“, navodi se u tekstu, prenosi Al Džazira.

Ova ambicija se, navode autori, vidi u narativu kineskih zvaničnika, a još više u njihovim akcijama – od programa izgradnje najjače flote na svetu do pokušaja uređenja strateške geografije Evroazije.

Velika kineska strategija uključuje ciljeve bliske kući, kao i one šire, kao što je osporavanje američke moći u svetu.

Četiri cilja

Iako je kineska želja da prepravi svet prethodila Siju, ona je dramatično porasla poslednjih godina. Zvaničnici KPK su uvereni da Kina u usponu zasenjuje SAD u opadanju. Međutim, u stvarnosti, lideri u Pekingu su već zabrinuti da bi kineski san mogao ostati samo san.

Velika strategija Kine nalazi se više u konsenzusu među elitama nego u bilo kom planu za budućnost. Međutim, postoje dokazi da Peking ima četiri glavna cilja.

Za početak, KPK ima večnu ambiciju svakog autokratskog režima – da ostane na vlasti. Od 1949. godine, kineski režim je imao percepciju da je zaključan u borbi sa domaćim i stranim neprijateljima. Dakle, paranoja je uvek prisutna u ovom sistemu. Ključna svrha predsednika Sija je da „obezbedi vodeću ulogu Komunističke partije u svim oblastima života“.

Drugo, KPK želi da Kinu ponovo učini celovitom, vraćanjem teritorija izgubljenih u prethodnim erama unutrašnje pobune i spoljne agresije. Sijeva mapa Kine uključuje Hong Kong i Tajvan. Na periferiji, kineske vlasti se bore protiv graničnih sporova sa zemljama od Indije do Japana. Peking takođe polaže pravo na 90 odsto Južnog kineskog mora. „Ne možemo izgubiti ni pedalj teritorije koju su nam ostavili naši preci“, rekao je Si američkom državnom sekretaru Džejmsu Matisu 2018.

Treći cilj KPK je stvaranje regionalne sfere uticaja u kojoj je Kina superiorna jer su spoljni akteri, posebno SAD, gurnuti na marginu. Ne želi to da uradi kao što je Sovjetski Savez uradio u istočnoj Evropi, već upotrebom privlačnosti i prinude da okrene azijske ekonomije ka Pekingu, a ne ka Vašingtonu. Kao što je Si rekao 2014. godine, „na narodu Azije je da vode azijske poslove, rešavaju probleme Azije i održavaju bezbednost Azije“.

Četvrti cilj Pekinga je postizanje svetske moći i na kraju svetske dominacije. Državni mediji i partijski zvaničnici kažu da sve moćnija Kina ne može jednostavno postojati u sistemu koji predvode SAD. Si je takođe govorio o stvaranju globalne „zajednice zajedničke sudbine“ koja bi uključila sve u svetu „da budu jedna porodica“.

Svi ovi ciljevi bi takođe učvrstili vladavinu KPK kod kuće.

Pretnja SAD

Amerikanci mogu biti iznenađeni što kineski lideri vide SAD kao opasnu, neprijateljsku naciju odlučnu da zaustavi druge zemlje.

Iako je Kina izrasla u poretku predvođenom SAD, kineski zvaničnici ne mogu zaboraviti da su SAD uništile sve ozbiljne rivale – imperijalističku Nemačku, imperijalistički Japan, nacističku Nemačku, Sovjetski Savez, kao i druge manje igrače.

Od Mao Cedunga do Sija, kineski lideri su videli SAD kao prepreku za politički primat KPK. Takođe, čak i u vreme kada SAD ne rade svesno na potkopavanju diktatora, to je opet pretnja jer samo njeno postojanje daje nadu neistomišljenicima. Kineski lideri su sigurno primetili da demonstranti u Hong Kongu nose američke zastave, baš kao što su demonstranti na Trgu Tjenanmen pre 30 godina podigli statuu koja podseća na Kip slobode.

SAD jednostavno ne mogu prestati da budu pretnja KPK osim ako ne prestanu da budu ono što jeste, liberalna demokratija zabrinuta za slobode u svetu.

Takođe, kineske vlasti ne mogu ponovo da ostvare zemlju bez Tajvana, ostrva koje SAD štite prodajom oružja, diplomatskom podrškom i obećanjima vojne pomoći. Slično tome, Amerika narušava kinesku dominaciju u Južnom kineskom moru, a njeni savezi u Aziji daju krila manjim zemljama da se odupru kineskoj moći.

Kao što primećuje jedan kineski analitičar, Peking mora „slomiti moralnu prednost Zapada“, koja se dešava kada su zemlje podeljene na loše i dobre.

Iako je Kina imala najviše koristi od otvorene globalne ekonomije, KPK ne može da sledi svoje interese bez oslabljenog i podeljenog svetskog poretka koji trenutno postoji.

KPK se suočava sa „novim dugim maršom“ u svojim odnosima sa SAD, rekao je Si 2019. godine, opasnom borbom za prevlast i opstanak.

Optimizam i anksioznost

Dublje pitanje je zašto Peking želi da promeni sistem, iako to dovodi do opasnog rivalstva sa SAD.

Odgovor uključuje geopolitiku, istoriju i ideologiju. Države u usponu obično traže veći uticaj, poštovanje i moć. Međutim, Kinu ne pokreće samo geopolitika. Ona takođe želi slavu kao deo svoje istorijske sudbine, a drugo mesto u svetu nije nešto čime se može zadovoljiti, posebno nakon veka poniženja, nakon kojeg su kineski lideri obećali da zemlja „nikada više neće tolerisati da je neko drugi narod maltretira .“

Međutim, zemlja sa autokratskim režimom nikada ne može biti bezbedna u svetu kojim dominiraju demokratije, a zvanični politički dokumenti pokazuju da KPK posmatra liberalni svetski poredak kao pretnju.

„Istok se diže, a Zapad pada“, često kaže Si. Međutim, neki analitičari vide znake uznemirenosti među kineskim političarima. Optimizam je pomešan sa „rečima upozorenja i dubokom neizvesnošću“.

Si je s pravom zabrinut. Ekonomski rast je usporen, produktivnost je opala, a dug se povećava. Sijeva vlada sve više zapada u totalitarizam. Izvori hrane, vode i energije sve više nestaju. Zemlja se suočava sa najvećim demografskim padom. Takva Kina će naporno raditi da pretekne SAD, ali bi to moglo biti opasno, jer vlasti u Pekingu imaju tendenciju da postanu agresivne kada se sreća okrene i neprijatelji ih okruže, zaključuju autori.