Francuska država zakazala u borbi sa virusom

Tri počasna mesta bi izvesno pripala Borisu Džonsonu, premijeru Britanije, Donaldu Trampu, predsedniku SAD i Emanuelu Makronu, predsedniku Francuske.

Ko bi osvojio zlato teško je reći, ali očito je da se iza fasade pretencioznih, umišljenih i značajnih državnika, kriju neznalice i improvizatori. Virus ih je totalno ogoleo. Posebno Makrona.

Francuska poslednjih nedelja liči na neki filmski plato, u kome se snima zastrašujući, futuristički film – sa avetinjski pustim ulicama, sa zatvorenim školama, radnjama, restoranima, parkovima, igralištima, sa zabarikadiranim stanovništvom, koje evo već petu nedelju ne mrda iz svojih kuća i gleda zastrašujuće slike na TV ekranima.

U kojima osobe nalik astronautima, kompletno zamaskirane, šetaju bolničkim prostorima i pružaju pomoć ljudima priključenim na gomilu glomaznih aparata.

Slike prenatrpanih bolnica, u kojima bolesni traže poslednji spas, i medicinskog osoblja, koje je, do pre nekoliko dana,  zbog nedovoljnog broja kreveta u urgentnim centrima, bilo prinuđeno da radi trijažu – ko će ići na reanimaciju, a ko ne. Medicinsko osoblje – doktori, sestre, bolničari i ostali, izloženi su neizdrživoj fizičkoj i duhovnoj patnji, uz profesionalni umor i iscrpljenost.

Više od 3000 ih je zaraženo, a bilo je i pet smrtnih slučajeva.

Tako je čuveno francusko zdravstvo, navodno jedno od najboljih na svetu, ozbiljno palo na ispitu. I to ne zbog medicinskog osoblja, koji su pravi heroji ove krize, već zato što je država zakazala. Makron i njegova vlada.

I to teško. U Francuskoj nema maski, nema testova, nema rukavica, nema alkoholnog gela, nema dovoljno bolnickih kreveta, nema dovoljno lekara ni medicinskih sestara… Doktori su u jednom trenutku čak bili prinuđeni da nose i ronilačke maske, koje su na brzinu adaptirane njihovim potrebama.

Naravno, niko se do sada nije susreo sa ovako ozbiljnim, smrtonosnim  virusom, o kome se malo, ili nimalo zna i sa pandemijom ovakvih razmera. Ali Francuska nije ništa učinila da se pripremi za moguću epidemiju i pored ozbiljnih upozorenja još krajem prošle i početkom ove godine, kada je epidemija u Kini već bila u špicu.

Mere karantina su uvedene tek pre nepunih šest nedelja, a u neodgovornosti se išlo čak toliko daleko da je prvi krug opštinskih izbora održan nakon što je karantin uveden.

Amaterizam, neznanje, neodgovornost šefa države je tako došla do punog izaražaja – prvo jedna, a potom druga priča – ne treba da se bojite virusa, ali zapravo trebalo bi da ga se bojite; maske ne treba nositi, nepotrebne su, ali mi smo sada naručili milijardu i po maski i svi ćete morati da ih nosite, jer su one zapravo neophodne; testovi su potrebni samo u kritičnim slučajevima, no kada se izađe iz karantina mi ćemo testirati celokupno stanovništvo, i to ne jednom, već dva puta, itd.

Bilans je težak. Od početka epidemije, u Francuskoj je preko testova potvrđeno blizu 160.000 slučajeva kovida 19. Do sada je preminulo više od 21.000  ljudi. Nema zvaničnih podataka koliko je ljudi preminulo od privatno,  po kućama, ali se računa da ih je oko sedam osam hiljada.

Karantin Francuzima sve teže pada, a postaju i sve nervozniji i depresivniji jer ne vide izlazak iz tunela. Može se reći da se 90 odsto njih pridržava donetih mera.

Čini se da je jedina stvar u ovoj krizi, gde je država pokazala malo zdravog razuma to, što je znajući pred kako nenadano i brutalno iskušenje stavlja stanovništvo, uvela mogućnost ograničenog kretanja i to sa vrlo preciznim direktivama. Kontrola se sprovodi stalno i policija je nemilosrdna u naplacivanju kazni i prekršaja.

Do sada je po tom osnovu prikupila nekoliko desetina miliona evra.

Predsednik Makron se prošle nedelje po treći put obratio naciji, hvaleći odlučnost i strategiju vlade koja je uvela mere karantina i istovremeno relativizujući sve propuste u vođenju krize. Svojim nastupom on nije uspeo da rastera maglu pandemije, već ju je naprotiv zgusnuo.

Od broja zaraženih, rasprostranjenosti, smrtnosti, problema sa maskama, testovima, modalitetima  izlaska iz karantina, koji je najavio za 11.maj, formama povratka na posao i u škole, sve je delovalo neuverljivo. Ili, kako je briljantno definisao njegovu interevenciju jedan profesor – “ništa nije ulivalo poverenje da je ono što je rekao tačno, i ništa tačno što je rekao ne uliva poverenje”.

Iako su u početku Francuzi bili pristalice pristupa da u periodu ovako ozbiljne sanitarne krize nije vreme za kritiku, već podršku vladi, već danima se čuju ozbiljni glasovi kritike i bunta, kako u medijima i na društvenim mrežama, tako i od pojedinih intelektualaca.

A kruži i nekoliko peticija – u jednoj se zahteva odgovornost vlade jer nije obezbedila dovoljno sanitarnog materijala medicinskom osoblju, što je ozbiljno ugrozilo njihovu bezbednost; u drugoj se traži pravo široke upotrebe leka hidrohlorokin, u trećoj – zahtev da Makron da ostavku…

Šta se dogodilo sa Francuskom?! Šta se dogodilo sa Republikom?!

Ne mali broj je i onih koji sada podsećaju na višegodisnji opravdani bunt medicinskog osoblja, koji je ukazivao na ozbiljne probleme u zdravstvu i na činjenicu da su nekada ugledne državne bolnice pretvorene u fabrike novca, jer je jedini kriterijum postao rentabilnost.

Od brige za opšte dobro i interes svih, prešlo se na privatni interes pojedinaca. Tako je tržište ovladalo državnim institucijama, a politiku je zamenio jedini kriterijum i vladar – profit.

Za sada Makron i njegova vlada upozoravaju građane da sanitarna kriza nije okončana i da i dalje treba striktno poštovati mere karantina, i čekaju da se situacija sa virusom smiri.

Uz podršku medija oni ignorišu i minimiziraju sve propuste koje su napravili, naglašavajući nepredvidive i do sada nepoznate  fenomene, sa kojima su se suočili u vođenju borbe protiv virusa korona, no koje će oni, uz podršku Francuza, rešiti i pobediti.

Hvale doktore i medicinsko osoblje, hvale narod na izdržljivosti i strpljenju. Ali maski  i dalje  nema, testova i dalje  nema…  Da se sve ovo dešava u srcu Evrope, deluje nadrealno.