Francuski izbori određuju sudbinu EU

Pobeda Emanuela Makrona, nezavisnog, proevropski orijentisanog kandidata iz redova centra bila bi pozitivan zaokret, pri čemu bi Francuska odbacila populizam i produbila veze s Nemačkom. Međutim, ako francuski birači predsedničku poziciju prepuste Marini le Pen iz ekstremno desničarskog Nacionalnog fronta, koju je upravo srdačno primio Vladimir Putin, što dosta govori, dugogodišnji evropski projekat će biti završen.

Ovo očito nisu obični izbori u Francuskoj. Budući da je opstanak EU na staklenim nogama, ulozi su veći nego što su bili na bilo kojim drugim izborima u istoriji Pete Republike. Dakle, da li nacionalistička, ksenofobična francuska desnica zaista ima šanse da dođe na vlast?

Iskreno, Nacionalni front jeste pustio korenje u političkom životu Francuske. Otac Le Penove Žan-Mari le Pen je osnovao stranku 1972. i predvodio je do 2011. kada ju je preuzela njegova ćerka. Ali njen uspeh na izborima je do sada bio ograničen. Iako ju je Žan-Mari 2002. doveo do drugog kruga, na kraju je baš bila poražena kada su se centar i levica ujedinili pod Žakom Širakom.

Marina le Pen će kao i njen otac najverovatnije stranku u maju dovesti do drugog kruga; zapravo, ankete pokazuju da će ona osvojiti najviše glasova u prvom krugu. Mnogi su i dalje uvereni da će ona biti poražena u drugom krugu: procenjuje se da će Makron osvojiti 63 odsto glasova prilikom direktnog sučeljavanja s Le Penovom. Ali pobede populista u 2016, naročito izglasavanje Bregzita u Ujedinjenom Kraljevstvu i izbor Donalda Trampa za predsednika SAD, pokazale su da se i nezamislivo može dogoditi.

Možda se zapravo stiče utisak da stara francuska poslovica „nikada dvoje bez troje“ ukazuje da je nakon ta dva izborna rezultata pobeda Le Penove gotovo neizbežna. A opet, možda će Francuska biti treći izborni poraz za ekstremno desničarske kandidate, nakon onih u Austriji i Holandiji, obezbeđujući konačni dokaz da se populistička plima može zauzdati.

Izuzetne okolnosti ponekad favorizuju pojavu izuzetnih ličnosti kao 1930-ih – te tragične decenije s kojom se često povezuje današnja politička histerija. Ali, poput poslovičnog „vladavina troje“ rezultati mogu da budu negativni ili pozitivni. Baš kao što se predsednik SAD Frenklin D. Ruzvelt pojavio kao tračak nade za vreme najgore ekonomske krize u američkoj istoriji, Makron širi optimizam u francuskoj javnosti koja je razočarana spojem nasilja, mediokriteta, korupcionaških skandala i ideološke konfuzije.

Makronova supruga se šali da on sebe smatra Jovankom Orleankom, francuskom seljankom koja je u srednjem veku spasila zemlju od Britanaca. Makron fizički više podseća na mladog generala Napoleona Bonapartu za vreme njegove prve kampanje u Italiji. Pojedini u Makronu vide romantičnog lika iz Stendalovih romana, modernog Fabrisa del Donga, koji odlučuje da ne bude samo posmatrač sveta, već da u njemu i deluje. On unapređuje svoju misiju kombinacijom mladalačke energije, samopouzdanja, političke pronicljivosti, tehnokratske kompetentnosti i osećaja za umerenost.

Makron otelotvoruje transformaciju u francuskoj izbornoj politici – postepeno smanjenje tradicionalne podele između desnice i levice. On zastupa sopstveni centristički pokret (En Marche!). Nezavisni kandidat nikada nije pobedio na predsedničkim izborima u Francuskoj, ali opet, ovo nisu tradicionalni izbori.

Zapravo, nijedna od dve stranke, odnosno ni socijalisti ni konzervativci (to jest republikanci, kako sada sebe nazivaju), najverovatnije neće ni stići do drugog kruga na izborima. To odbacivanje tradicionalnih partija predstavlja odjek odbacivanja predsednika Fransoa Olanda iz socijalističkih redova, čija je popularnost pala toliko nisko (u jednom trenutku na samo četiri odsto) da je izabrao da ne traži drugi mandat, što je prvi takav slučaj u istoriji Pete Republike. To se takođe odražava u opasnosti da značajan broj birača bude suzdržan, što je neuobičajeno za zemlju koja predsedničke izbore shvata veoma ozbiljno.

Mnogi Francuzi izbore doživljavaju kao večiti rijaliti TV šou. Možda je to fascinantno, ali malo ima vere da će biti rešeno mnoštvo pitanja koja ih oblikuju, od nezaposlenosti preko terorizma i bezbednosti do koristi od penzionisanja i moralizacije političkog života. (U ovome leži još jedna različitost u odnosu na prethodne izbore koje je pretežno određivalo jedno ili dva velika pitanja.)

Francuski narod će poput Donga ili Makrona sada imati šansu da od posmatrača postanu autonomni akteri. Oni mogu da izaberu svog kandidata nade, kao što su učinili Amerikanci 2008, kada su izabrali Baraka Obamu. Ili mogu da izaberu svog kandidata straha, kao što su Amerikanci učinili 2016, kada su izabrali Donalda Trampa. U svakom slučaju, posledice njihove odluke će osetiti bezbroj drugih ljudi kao što su i posledice odluke njihovih američkih pandana.

Francuska naravno nije Amerika; prvo, ona je strateški svetu manje važna. Ali Francuska je strateški od vitalnog značaja za EU. A u nekom smislu, pribrana i politički pronicljiva Le Penova je možda još opasnija od nepredvidljivog političkog novajlije koji trenutno živi u Beloj kući. Upravo iz tog razloga veći deo sveta, ili bar njegov demokratski deo, bez daha prati ove najneobičnije izbore u Francuskoj.

Autor je visoki savetnik na Institutu Montenj u Parizu

Copyright: Project Syndicate, 2017. www.project-syndicate.org