Može li četvrti Makronov premijer ove godine da ujedini francuske umerene: Ako ne uspe, tu je Marin Le Pen

Novi premijer Fransoa Bajru bio je ministar obrazovanja kada je Emanuel Makron još bio školarac. Ovaj 73-godišnji centrista, koga je predsednik nevoljno imenovao u petak nakon višednevnih prepirki iza zatvorenih vrata nakon pada kratkotrajne vlade Mišela Barnijea, bio je vitalni saveznik i savetnik mladog Makrona kada je minirao politički sistem Francuske u 2017. da osvoji predsedničku funkciju sa nepunih 39 godina.

Makron je verovao da je staru političku klasu i podelu levo-desno predao istoriji – nazivajući je „le monde d’avant” (prethodni svet). Sada su se i jedni i drugi vratili da ugrizu predsednika ‘hromog patka’ u leđa, piše za Gardijan Pol Tejlor, saradnik Evropskog političkog centra.

„Bajru je, prema insajderskim izveštajima, efektivno primorao Makrona koji se kolebao da ga imenuje preteći mu da će u suprotnom povući njegovu MoDem stranku iz predsednikovog saveza Ensambl (Zajedno).

Makronove šanse da odsluži svoj mandat do 2027. i da spreči liderku ekstremne desnice protiv imigracije Marin Le Pen da ga nasledi u Jelisejskoj palati zavise od uspeha Bajrua.

Bajru je opozvan u drugom pokušaju da se prekine parlamentarni ćorsokak koji je porazio Barnijea i ostavio Francusku bez budžeta i na liniji pucanja agencija za kreditni rejting zbog rastućeg duga i hroničnog deficita.

Moody je smanjio suvereni rejting Francuske na dan kada je Bajru preuzeo kancelariju od bivšeg pregovarača o Bregzitu.

Sa finansijskim pritiskom i rastućim nezadovoljstvom javnosti, može li Bajru biti bolji od nesrećnog Barnijea?

Odgovor zavisi od njegove sposobnosti da ubedi i Socijalističku partiju levog centra (PS) i konzervativne republikance (LR) da se uzdrže od rušenja njegove vlade, dajući mu barem prostora da pokaže neke rezultate.

Mnogi komentatori, posebno na levoj strani, požurili su da odbace Bajruovu nominaciju kao „isti stari“ pokušaj Makrona da spase svoje liberalno nasleđe nominujući nekoga kome može verovati da neće odustati od njegove penzione reforme podizanja starosne granice za odlazak u penziju sa 62 na 64, ili poništiti smanjenje poreza za one koji stvaraju bogatstvo.

Ali politička jednačina se promenila od početka decembra, kada je neprirodan, ad hoc savez Nacionalnog skupa (RN) Le Penove i levičarskog Novog narodnog fronta (NPF), na čelu sa radikalnom levicom Žan-Lika Melanšona, Francuska Nepokorena (LFI) srušio Barnijeovu vladu zbog njegovog plana da odloži sustizanje inflacije za penzionere.

Lider socijalista, Olivije For, shvatio je da mnogi pristalice socijalista ne odobravaju glasanje PS-a sa „ekstremima“ o predlogu za nepoverenje, i smatraju da bi stranka trebalo da raskine sa LFI i ​​da se ponaša konstruktivnije kao odgovorna „vladajuća levica“.

Suočen sa unutrašnjim partijskim izazovima, on je pristao na razgovore sa Makronom i rekao da je PS spreman na kompromis na osnovu „recipročnih ustupaka“.

Zeleni su, takođe, rekli da su otvoreni za pakt o nenapadanju ako novi premijer bude poštovao određene uslove, posebno uzdržavanje od upotrebe ustavnog sredstva za iznuđivanje zakona u parlamentu bez glasanja.

Bajru, sin farmera koji ima izraženiju društvenu savest od Makrona ili Barnijea, mogao bi da iskoristi ovo otvaranje da izgradi vladu starih ruku od levog do desnog centra, čak i ako to znači odustajanje od nekih Barnijeovih rezova u potrošnji.

U svojoj prvoj izjavi o preuzimanju dužnosti, novi premijer, koji je ostao veran ruralnom jugozapadu, osudio je ono što je nazvao „staklenim plafonom“ koji je odsekao francusku elitu od običnih ljudi i obećao da će obnoviti meritokratiju u kojoj je teško rad se nagrađuje.

Politički izvori kažu da će verovatno zadržati konzervativnog ministra unutrašnjih poslova Bruna Retaileaua, koji je za svoja tri meseca na funkciji izgradio grubo govoreći profil „oštri prema kriminalu, oštar prema ilegalnoj migraciji“.

Ali postoje spekulacije da će Bajru pokušati da dovede političke teškaše iz prošlih administracija da zameni neke od drugorangiranih političara u Barnijeovoj paloj vladi.

Da bi udovoljio socijalistima i Zelenima – ali i Le Penovoj i njenom Nacionalnom skupu – može obećati predlog zakona o uvođenju proporcionalne zastupljenosti na parlamentarnim izborima pre nego što se izabere sledeća Nacionalna skupština.

To bi uskladilo Francusku sa većinom drugih kontinentalnih demokratija, gde je vladavina kroz koaliciju norma.

To bi oslobodilo PS i Zelene od potrebe da se oslanjaju na glasove LFI-a da bi pobedili u drugom krugu izborne jedinice prema trenutnom sistemu u dva kruga. Ali to bi takođe značilo slabiju, nestabilniju izvršnu vlast od visoko vertikalnog sistema koji je postojao od kada je Šarl de Gol uspostavio Petu republiku 1958.

U osnovi, Francuzi se bore sa istom jednačinom političke nestabilnosti i fiskalnog pritiska kao i mnoga druga ostarela evropska društva sa malim ekonomskim rastom, gde se političari ne mogu složiti oko smanjenja potrošnje koje šteti njihovim glasačima.

Osim toga, Francuska je već imala najveći porez i javnu potrošnju kao proporciju nacionalnog dohotka od bilo koje zemlje EU pre nego što je Makron ubrzao političku krizu raspuštanjem parlamenta u junu.

Osim ako Bajru ne uspe da izgradi minimalni konsenzus stranaka od desnog centra do levog centra o socijalno uravnoteženim rešenjima za suzbijanje budžetskog deficita i iniciranje jedne ili dve popularne reforme, poslednja epizoda francuske političke drame samo će podstaći Le Penove šanse da pobednička moć.

Sam Bajru je u petak primetio da se suočava sa „himalajskim“ zadatkom. Jednom to možda i nije bila reklama“, zaključuje Tejlor.