Fransoa Rifan, nova zvezda francuske politike

Kako piše Politiko, Rifan, kao urednik levičarskih novina, pisac i nagrađivani filmski režiser, je nekonvecionalan član francuskog parlamenta i – ako je verovati glasinama – potencijalni takmac koji bi mogao da nasledi Emanuela Makrona 2022. Rifanova otvorena ličnost, okrenuta protiv establišmenta i aktuelnog šefa države, obezbedila mu je brojne i entuzijastične pratioce na društvenim mrežama – njegov Jutjub kanal ima više od 75.000 pratilaca – u vreme dok se Makron bori da stavi tačku na proteste pokreta Žutih prsluka. Ali, sve veća popularnost ovog novinara i njegovo sveprisustvo u medijima je izazvalo i razdraženost kod kolega levičarskih političara, koji smatraju da on predstavlja pretnju po sve nepopularnijeg lidera levice Žan-Lik Melanšona. U svakom slučaju, postalo je jasno da se i Rifanove pristalice i oni koji ga ne vole slažu u jednome – da ga je nemoguće ignorisati.

Izgleda da Rifan nema nameru da odustane – i nema nameru da odustane od Makrona. Dva nova projekta – autobiografska knjiga i dokumentarac o Žutim prslucima – su osmišljena tako da „zabetoniraju“ njegovu poziciju kao dežurnog kritičara predsednika i lidera obespravljenih.

Knjiga „Ova zemlja o kojoj ništa ne znate“, objavljena prošle nedelje, otkriva zanimljivu činjenicu: Rifan je početkom devedesetih išao u istu katoličku školu u Amjenu, na severu Francuske, koju je pohađao i Makron. U ovoj autobiografiji on ističe kontraste praveći paralelu između svoje karijere levičarskog novinara i Makronovog uspona do moćnog predsedničkog mesta.

Rifan osporava Makronovu tvrdnju da je pre 40. godine na vrhunac moći dospeo sam i bez pomoći stranačke mašinerije, nazivajući ga „otelovljenjem iskvarenog sistema i oronule demokratije“. Iako u Rifanovoj knjizi često ima preterivanja, ona ipak predstavlja strastven, poetični prikaz dve verzije Francuske: samozadovoljnu i uspešnu nasuprot zanemarenoj i podvrgnutoj patnjama. Knjiga obuhvata mnoga svedočenja o borbi koju vode marginalizovani, bolesni i nezaposleni koje je upoznao po francuskim periferijama.

U jednom televizijskom intervjuu, Rifan je svoju ulogu u životu Francuske opisao kao „duhovnu“. „To možda zvuči pretenciozno. Ali time hoću da kažem da ne želim samo da menjam stvari. Želim da se borim protiv rezignacije, ravnodušnosti i obeshrabrenosti“. NJegov prvi film „Hvala gazda!“ bio je dokumentarac-komedija o najbogatijem čoveku Francuske Bernaru Arnou i doneo mu je nagradu Cezar, poznatu kao „francuski Oskar“, i titulu „francuskog Majkla Mura“. Dokumentarac o Žutim prslucima, pod nazivom „Dajte mi sunca“, će u Francuskoj biti objavljen narednog meseca.

Od 2017, Rifan je poznat kao ekscentrični član Narodne skupštine, donjeg doma francuskog parlamenta. On sedi sa članovima levičarske stranke Žan-Lik Melanšona Nepokorena Francuska, ali sebe naziva „slobodnim elektronom“. Rifan, koji odbija da stavi kravatu i često se članovima parlamenta obraća dok mu majica visi ispasana iz pantalona, ističe se među kolegama. On je obično neobrijan i govori kolokvijalnim francuskim. Otkriva sadržaj razgovora u vladi koji bi trebalo da budu tajni. Odbija da prima punu platu kao član parlamenta – koja iznosi 86.880 evra – i tvrdi da mu se isplaćuje samo minimalna zarada koja u Francuskoj iznosi 18.254 evra godišnje.

Neke kolege ga, javno i potajno, optužuju da je „pozer“ i tvrde da on lako može sebi da priušti smanjenu platu zahvaljujući novcu koji je dobio od svog prvog filma, kao i od knjige i drugih projekata. Ali, i pored svih kritika i tvrdnji nekih kolega da je ranije obećavao da nikada neće biti političar, sve su brojnije spekulacije da će se on kandidovati za predsednika, što je možda i nagovešteno u nekim insertima iz najnovijeg dokumentarca, u kojem Rifan, putujući po Francuskoj i intervjuišući pripadnike Žutih prsluka, u nekoliko navrata pita ljude: „šta biste tražili od mene kada bih bio predsednik?“.