Fridman: Putinov plan „B“ protiv plana „A“ Bajdena i Zelenskog

Nemam tajni izvor u Kremlju, samo iskustvo gledanja kako je Putin tokom mnogo godina delovao na Bliskom istoku. Čini mi se očiglednim da je Putin, pošto je shvatio da je njegov plan A propao – očekivanje da će ruska vojska umarširati u Ukrajinu, obezglaviti njihovo “nacističko” vođstvo i onda samo čekati dok je cela zemlja mirno pada u ruke Rusije – prešao na svoj plan B.

Plan B je da ruska vojska namerno gađa ukrajinske civile, stambene blokove, bolnice, firme, pa čak i na skloništa- tome svedočimo u poslednjih nekoliko nedelja – u svrhu ohrabrivanja Ukrajinaca da napuste svoje domove, stvarajući ogromnu izbegličku kriza unutar Ukrajine i, što je još važnije, u obližnjim zemljama NATO-a.

Putin, pretpostavljam, misli da ako ne može da okupira i zadrži celu Ukrajinu vojnim sredstvima i jednostavno nametne svoje mirovne uslove, sledeća najbolja stvar bi bila da protera pet ili 10 miliona ukrajinskih Ukrajinca, posebno žena, dece i staraca, u Poljsku, Mađarsku i Zapadnu Evropu – u cilju stvaranja tako intenzivnog društvenog i ekonomskog opterećenja da će ove države NATO-a na kraju izvršiti pritisak na Zelenskog da pristane na bilo koje uslove koje Putin traži da zaustavi rat.

Putin se verovatno nada da, iako ovaj plan najverovatnije uključuje činjenje ratnih zločina koji bi njega i rusku državu mogli da učine trajnim parijom, potreba za ruskom naftom, gasom i pšenicom i za ruskom pomoći u rešavanju regionalnih pitanja kao što je predstojeći nuklearni sporazum sa Iranom – bi uskoro mogli prisiliti svet da se vrati poslovanju sa “lošim dečkom Putinom“ kao što je uvek bilo u prošlosti.

Čini se da se Putinov plan B odvija po planu.

Francuska novinska agencija Frans pres, izvestila je iz Kijeva: “Više od 3,3 miliona izbeglica pobeglo je iz Ukrajine od početka rata – najbrže rastuće izbegličke krize u Evropi od Drugog svetskog rata, velika većina njih su žene i deca, prema UN-u, Smatra se da je još 6,5 miliona raseljeno unutar zemlje.”

Dalje se navodi: “Britansko ministarstvo odbrane je saopštilo da Ukrajina nastavlja da efikasno brani svoj vazdušni prostor, primoravajući Rusiju da se oslanja na oružje lansirano iz sopstvenog vazdušnog prostora“. Ističe se da je Rusija bila primorana da “promeni svoj operativni pristup i da sada sledi strategiju iscrpljivanja”. Ovo će verovatno uključiti neselektivnu upotrebu vatrene moći što će rezultirati povećanjem civilnih žrtava, uništavanjem ukrajinske infrastrukture i intenziviranjem humanitarne krize.

Putinov plan B, međutim, se sudario sa Bajdenom i Zelenskim.

Plan A, ukrajinskog predsednika za koji sumnjam da se odvija čak i bolje nego što se nadao, jeste da se bori protiv ruske vojske do nerešenog rezultata na terenu, slomi njenu volju i primora Putina da pristane na uslove Zelenskog za mirovni sporazum – uz minimalnu uštedu obraza za vođu Kremlja. Uz svo varvarsko krvoproliće i bombardovanja ruskih snaga, Zelenski  mudro i dalje drži jedno oko na diplomatskom rešenju, uvek se zalaže za pregovore sa Putinom dok okuplja svoje snage i narod.

Njujork tajms je u nedelju objavio da je “rat u Ukrajini dospeo u ćorsokak posle više od tri nedelje borbi, pri čemu je Rusija ostvarila samo marginalne dobitke i sve više cilja na civile“, prema mišljenju analitičara i američkih zvaničnika. “Ukrajinske snage su porazile prvobitnu rusku kampanju rata“, navodi se u analizi Instituta za proučavanje rata,  sa sedištem u Vašingtonu. „Rusi nemaju ljudstvo ili opremu da zauzmu Kijev, prestonicu ili druge velike gradove poput Harkova i Odese“, zaključuje studija.

Bajdenov plan A, na koji je izričito upozorio Putina pre nego što je rat počeo u pokušaju da ga odvrati, bio je da Rusiji uvede ekonomske sankcije kakve Zapad nikada ranije nije uveo  sa ciljem da se ruska ekonomija smrvi. Bajdenova strategija koja je takođe uključivala slanje oružja Ukrajincima da bi izvršili i vojni pritisak na Rusiju se upravo odvija.

Bajdenu ide na ruku i to što je više stotina kompanija koje posluju u Rusiji dobrovoljno ili pod pritiskom svojih zaposlenih obustavilo svoje operacije.

Ruske fabrike sada moraju da budu zatvore jer ne mogu da dobiju mikročipove i druge sirovine koje su im potrebne sa Zapada; avio-saobraćaj u i oko Rusije je ograničen jer su mnogi njeni komercijalni avioni zapravo bili u vlasništvu irskih lizing kompanija, a Erbas i Boing neće servisirati one koje Rusija poseduje.

U međuvremenu, hiljade mladih ruskih IT radnika glasno protiv rata napuštaju zemlju – i sve to u roku od samo mesec dana otkako je Putin počeo ovaj pogrešno započeti rat.

“Više od polovine robe i usluga koje stižu u Rusiju dolazi iz 46 ili više zemalja koje su uvele sankcije ili trgovinska ograničenja, a prednjače Sjedinjene Države i Evropska unija“, objavio je Vašington post.

Dodaju da je u televizijskom govoru prkosni ruski predsednik Vladimir Putin kao da je priznao izazove zemlje. Rekao je da će široko rasprostranjene sankcije izazvati teške „duboke strukturne promene u našoj ekonomiji“, ali je obećao da će Rusija prevazići „pokušaje organizovanja ekonomskog blickriga“.

„Teško nam je u ovom trenutku“, nastavio je Putin. „Ruske finansijske kompanije, velika preduzeća, mala i srednja preduzeća suočavaju se sa pritiskom bez presedana“.

Dakle, imate pitanje trenutka: da li će pritisak na zemlje NATO-a od svih izbeglica koje stvara Putinova ratna mašina, svakim danom sve više,  nadmašiti pritisak na njegovu zaustavljenu vojsku na terenu u Ukrajini i na njegova ekonomija kod kuće koji je  svakim danom sve veći?

Odgovor na to pitanje trebalo bi da odredi kada i kako će se ovaj rat završiti da li sa jasnim pobednikom i gubitnikom ili, možda verovatnije, sa nekom vrstom prljavog kompromisa za ili protiv Putina.

Kažem možda zato što Putin moguće da oseća da ne može da toleriše bilo kakav remi ili prljavi kompromis. Možda oseća da je bilo šta drugo osim potpune pobede poniženje koje bi potkopalo njegovu autoritarnu vlast. U tom slučaju bi se mogao opredeliti za plan C – koji bi, pretpostavljam, uključivao vazdušne ili raketne napade na ukrajinske vojne linije snabdevanja preko granice u Poljskoj.

Poljska je članica NATO-a i svaki napad na njenu teritoriju zahtevao bi da svaka druga članica NATO-a stane u odbranu Poljske.

Putin može da veruje da bi neke NATO članice mogle da dugovlače da brane Poljsku. To bi svakako izazvalo burne debate unutar svake od zemalja posebno u Sjedinjenim Državama o direktnom uključivanju u potencijalni Treći svetski rat sa Rusijom.

Bez obzira šta se dešava u Ukrajini, ako bi Putin mogao da „pocepa“ NATO, to bi bilo dostignuće koje bi moglo da prikrije sve njegove druge gubitke.

Međutim, ako Putinovi planovi A, B i C propadnu, bojim se da bi on bio životinja saterana u ćošak i da bi mogao da se odluči za plan D – lansiranje hemijskog oružja ili prve nuklearne bombe od Nagasakija. To je teška rečenica za napisati, a još gora za razmišljati. Ali ignorisati to kao mogućnost bilo bi krajnje naivno.