„Za mene je ovo genocid“: Profesorki Gadi Agel ubijeno 36 članova porodice

Ubijeni su u četvrtak ujutru oko 10 sati. Čitav stambeni kvart izbegličkog kampa Kan Junis, gde sam rođena i odrasla, pretvoren je u ruševine. Svi su to tamo doživeli kao zemljotres, zemljotres koji je napravio čovek. Ceo logor se tresao.

Izbrojala 36 članova moje porodice. Rečeno mi je da se još desetak ili više vode kao nestali ispod ruševina osam kuća, a više od 100 je povređeno.

Sada živim u Kanadi, ali moja porodična kuća i dalje stoji u istom kampu Kan Junis, nekoliko metara od mesta gde su pale bombe, i tu još uvek živi veliki deo moje šire porodice.

Ovaj dom je sve što nam je ostalo od naših pokojnih roditelja, baka i deda, nakon što su proterani iz sela Beit Daras u pojas Gaze tokom Nakbe 1948. – masovnog proterivanja Palestinaca.

Hiljade ljudi je tada bilo prinuđeno da napusti naše selo i mnogi su otišli ​​u Kan Junis. Prvobitno zamišljene kao privremena stanica dok se ne vrate svojim kućama, porodice iz Beit Darasa su radije živele u neposrednoj blizini jedni drugih. Vremenom je ovaj privremeni aranžman evoluirao u krajnji.

Želim da vam ispričam o nekim prekinutim životima.

Dvogodišnja Jlija Abu Husein, unuka moje sestre, bila je u dnevnoj sobi moje porodične kuće i željno iščekivala dolazak moje nećakinje Raše da je odvede u prodavnicu da kupi slatkiše. Kada su pale prve bombe, Julijina majka, Ravan, zgrabila je ćerku i otrčala u kuhinju sa ostatkom porodice.

Ali komad gelera eksplodirao je u kuhinju i ubio Juliju u naručju svoje majke.

Pre samo dve nedelje, Julijini roditelji – moj nećak Amdžad i njegova žena Ravan – sledili su naređenja izraelske vojske da napuste grad Gaza, napuštajući svoj dom i krećući se na jug u potrazi za bezbednošću.

Zajedno sa porodicom moje sestre, trebalo im je tri dana da putuju manje od 36 kilometara do Kan Junisa – tri dana smo verovali da su mrtvi. Ovo je 2023. ali kao da smo se probudili 1948. Ljudi ponovo trče u potrazi za bezbednošću. Kada su stigli u „sigurnu zonu“ shvatili su da nijedno mesto u pojasu Gaze zapravo nije bezbedno.

Moj 79-godišnji pra-ujak, Naif Abu Šamala, penzionisani učitelj, i njegova supruga Fathia bili su među preživelima iz Nakbe. Živeli su preko puta nas i poginuli tamo pod bombama. Ubijene su i njihove tri ćerke i četiri sina.

Kada je bila mlada, jedna od njih, Ajša, bila je poznata kao najslađe lice u logoru. Bila je jedna od onih ljudi koji su zračili srećom. Njena sestra Davlat je živela u Ujedinjene Arapske Emirate i bila je u poseti kući da vidi svoju porodicu kada su bombe pale.

Iza sebe ostavlja dvoje dece i muža koji nije imao priliku ni da se oprosti od nje. Najmlađa od sestara, Umaima, i njena ćerka Malak takođe su pobegle od bombardovanja na severu. Ali bombe su ih ipak sustigle.

Naif i Fathijini sinovi – Zuhair, Hasan, Mahmud i Mohamed – svi su umrli zajedno sa svojim ženama. Životi Hasanove troje dece takođe su žrtvovani bombama. Ova deca nisu daleki stranci. Bile su to prelepe duše koje sam dobro poznavala. Deca čija karakterna lica još uvek vidim. Deca koja su mi pričala o svojim snovima za živote koji su pred njima. Sada je sve pretvoreno u prašinu.

Zašto ih je Izrael ubio? Porodica nema političkih opredeljenja. Ništa ne može opravdati ovaj gnusni zločin ubistva tri generacije osim ako je zločin biti Palestinac.

Moja pra-tetka, Um Said, je barem živela dug život. Imala je 92 godine i bila je kod kuće sa ćerkom Najat kada su bombe pale. Obe sada nalaze svoje počivalište pod ruševinama.

Prošlog leta, kada sam bila u poseti Gazi, Um Said mi je ljubazno poklonila izvezenu haljinu koju je nekada nosila. Insistirala je da je ponesem sa sobom u Kanadu. Zahvalna sam što jesam. To je sve po čemu mi je ostalo da je pamtim.

Borim se da pronađem nove načine da opišem smrt – nestale, odvedene, mrtve, pod ruševinama, njihove duše na nebu. Izraelska propagandna mašina mi govori da oni uopšte nisu mrtvi jer Palestinci sigurno lažu o broju mrtvih čak i dok tugujemo za njima. Ili, ako su zaista mrtvi, onda moraju biti „teroristi“.

Istina, spisak mrtvih je tako dugačak i tako bolan. Toliko dece. Toliko onih koji su vodili dobre živote. Um Saidina snaha, Suhaila, bila je učiteljica. Kao i Imtijaz, supruga Asa’ada, mog prvog rođaka koji je držao malu prodavnicu koja je bila omiljeno mesto za mog sina Aziza, kada bi posećivali našu domovinu.

Asad je bio poznat širom logora Kan Junis kao nežna duša koja je prodavala robu za malo novca. Vodio je debelu knjigu imena ljudi koji su mu dugovali, ali je često zaboravljao da uplati svoje dugove ili ih je jednostavno otpisivao.

Njegovo ozareno lice, njegova radnja, njegova ljubaznost i njegova porodica ukradeni su od nas usred bela dana. Kada su bombe pale, Asadova radnja je bila prepuna. Izbrojala sam najmanje šestoro dece koja su tamo ubijena. Među pubijenima su i Asadovi sinovi, Husein i Abdelrahman, student treće godine medicine.

Želim da pitam predsednika SAD Džozefa Bajdena zašto ovo podržava? Da li veruje da se bol majke Izraelke razlikuje od bola majke Palestinke? Da li je njena krv vrednija od krvi onih u Gazi? Ovo je jedino objašnjenje koje mogu pronaći za ono što Bajden ohrabruje u Gazi.

Preživeli članovi porodice mi šalju slike iz Kan Junisa. O Julijinom krvavom telu umotanom u beli čaršav i nošenom od strane mog rođaka Džemila. Porušene kuće. Ovo je samo jedan mali deo patnje koja se servira u Gazi. Razumem da u ratu civili ginu.

Ali ovo je obrazac. Izrael govori o školama koje vodi Hamas i bolnicama koje vodi Hamas kako bi se nastavila dehumanizacija Palestinaca i da bi se postavili teren za još zločina. To je samo izgovor da se ubije još civila. Ovo cilja ne samo na postojanje Palestinaca. Za mene je ovo genocid.