Gardijan donosi leksikon evropske krajnje desnice: Populista, nativista, neofašista?

Takođe i kao ekstremno desničarska, populistička, „alt-desnica“, neofašistička, antiimigraciona, nacionalistička, autoritarna i razne kombinacije gore navedenog, upućuje u analizi za Gardijan Džon Henli.

Dok se spušta prašina oko rezultata ovomesečnih evropskih parlamentarnih izbora, vredi ispitati šta znače neki od termina koji se rutinski koriste za opisivanje širokog spektra evropskih krajnje desnih partija – i da li su one uvek prave.

Za ovaj kratak leksikon, Gardijan se oslanjao na definicije The PopuList, revolucionarnog projekta koji uključuje više od 100 politikologa iz više od 30 zemalja koji klasifikuje evropske političke stranke i njihove ideologije koje se menjaju.

Radikalna desnica

Na osnovu rada Kas Mudea, stručnjaka za populizam i krajnju desnicu na Univerzitetu Džordžije, radikalne desničarske stranke su definisane kao one koje zastupaju dve osnovne ideologije: nativizam (koji se smatra najznačajnijim) i autoritarizam.

Nativizam je uverenje da „države treba da budu naseljene isključivo pripadnicima ‘domaće grupe’, i da ‘tumorodni elementi’ suštinski ugrožavaju homogenu nacionalnu državu“.

To objašnjava suštinski fokus na imigraciji radikalno desnih partija kao što su Nacionalni skup (RN) Marin Le Pen u Francuskoj, Partija slobode (PVV) u Holandiji, Vox u Španiji ili Fides u Mađarskoj.

Nativizam je istaknuti oblik isključivanja; radikalne desničarske stranke su tipično isključujući i prema drugim „stranim grupama“ osim onih koji nisu starosedeoci, uključujući ljude različitih veroispovesti (muslimane, na primer) ili pola i seksualne orijentacije.

Autoritarizam je „verovanje u strogo uređeno društvo“ u kojem se povrede „strogo kažnjavaju“, otuda je drugi ključni fokus krajnje desnice: tvrdolinijaški pristup zakonu i redu, kao što se vidi, na primer, u nemačkoj AfD ili austrijskoj FPO .

Za razliku od partija ekstremne desnice, radikalne desničarske stranke generalno deluju unutar granica demokratskog okvira: ne rade aktivno na podrivanju demokratskog sistema i teže da ne odobravaju upotrebu nasilja.

Ekstremno desno

Stranke ekstremne desnice dele iste dve centralne ideologije radikalnih desnih partija, ali za razliku od njih, njihov krajnji cilj je rušenje postojećeg demokratskog poretka i nemaju primedbu na nasilje u ostvarivanju svojih ciljeva.

Iako učestvuje na izborima, Holandski forum za demokratiju (FvD), koji promoviše teorije zavere i uspostavljanje „protudruštva“, generalno se smatra ekstremnom desnicom, kao i grčka neonacistička Zlatna zora.

Krajnje desno

Mnogi politikolozi, uključujući i one koji su uključeni u The PopuList, koriste termin „krajnja desnica“ kao sveobuhvatni opis za stranke koje se smatraju radikalnim ili ekstremno desnim.

To može biti zato što postoji sumnja u koju kategoriju stranka spada – na primer, zato što neki elementi unutar stranke mogu biti ekstremniji od drugih, pa je njena poruka nedosledna, ili zato što se pozicija stranke promenila ili se menja.

„U praksi je često teško odlučiti“, rekao je Matijas Roduijn, vodeći član tima The PopuList. „Neki članovi stranke mogu da daju višestruke ekstremističke zvižduke, ali u svojim zvaničnim izjavama to može biti samo radikalno“.

Stranke koje su samo umereno krajnje desnice, ili čije su se pozicije vremenom smanjivale, mogu se opisati kao granične krajnje desnice.

Populisti

Populističke partije, ponovo koristeći definiciju koju je predložio Mude, definišu se kao one koje „podržavaju ideje da je društvo na kraju podeljeno na dve homogene i antagonističke grupe, ‘čisti ljudi’ protiv ‘korumpirane elite'“.

Populističke stranke takođe tvrde da politika treba da bude „izraz volje naroda“. Sve što stoji između „volje naroda“ i kreiranja politike koje oni ne vole mogu pokušati da oslabe: slobodna štampa, nezavisno sudstvo.

Mnoge, ali ne sve, krajnje desničarske stranke su očigledno i populističke. Međutim, kada je to slučaj, rekao je Roduijn, „uvek je najbolje tako reći. Samo ‘populistički’ mogu učiniti da izgledaju umerenije nego što jesu“.

(Populizam, naravno, nije ograničen na krajnju desnicu: mnoge levičarske i krajnje levičarske stranke takođe se smatraju populističkim, kao što je stranka Smer slovačkog premijera Roberta Fica ili Francuska Nepokorena (LFI), koju predvodi Žan-Lik Melanšon.)

Teško desno

Tvrda desnica je termin koji su naširoko koristili mediji, uključujući Gardijan. Roduijn je to primetio navodeći da misli da je to više zbunjujuće od bilo čega drugog.

Često se termin koristi da opiše stranke koje su možda ublažile svoj ton ili stavove tokom kampanje za izbore ili kada su u vladi. „Stranke se vremenom menjaju; oni mogu postati više ili manje umereni“, rekao je Roduijn.

„Ali izbegavamo da menjamo klasifikaciju stranaka kada su u vladi. Stranke moraju da prave kompromis ako su u koaliciji sa umerenijim partnerima, moraju biti manje radikalne. Ali kada izađu, često vidite da se njihov identitet nije promenio.“

Konzervativan, evroskeptik, klimatski skeptik

U većoj ili manjoj meri, evropske krajnje desničarske stranke – pored svog suštinskog fokusa na nativizam i druge ideologije isključivanja i, u većini slučajeva, svog populističkog pristupa – mogu da dele mnoštvo drugih ideoloških stavova.

U različitim stepenima, mnogi su evroskeptični, sa uverenjima u rasponu od „potpunog odbacivanja celokupnog projekta evropske političke i ekonomske integracije“, i članstva jedne zemlje, do „kontingentne ili kvalifikovane opozicije“.

Neki, posebno u centralnoj i istočnoj Evropi, su društveno ultrakonzervativni, promovišući koncepte dužnosti, patriotizma i tradicionalnih vrednosti, porodičnih struktura, rodnih uloga i seksualnih odnosa.

Sve više, mnogi su takođe klimatski skeptični, ili u potpunosti odbacuju nauku o klimatskim promenama ili se opiru i nastoje da odlože napore ka zelenoj tranziciji.

Mnogi su takođe neliberalni – pokušavaju da zarobe pravosuđe i medije, uzurpiraju ustavna tela, napadaju civilno društvo.

Ali ono što je najvažnije, rekao je Roduijn, je ta osnovna ideologija. Da li je nativistički, isključujući spoljne grupe, autoritaran?

Onda imate stranku krajnje desnice.

Dakle, koje stranke se kvalifikuju?

Po ovim kriterijumima, Alternativa za Nemačku (AfD), koja je završila na drugom mestu (ispred sve tri članice vladajuće koalicije) na evropskim parlamentarnim izborima u Nemačkoj, može se klasifikovati kao krajnje desničarska, populistička – i sa ekstremističkim elementom.

Nacionalni skup (RN), koji je završio prvi u Francuskoj pobedom koja je bila toliko porazna da je navela Emanuela Makrona da raspusti parlament, je krajnja desnica i populisti, iako relativno levičarska – iako nacionalistička – u socioekonomskoj politici.

Uprkos relativnoj umerenosti u pogledu saradnje sa EU i nacionalne ekonomske politike, Braća Italije Đorđe Meloni, čiji se koreni smatraju neofašističkim, kvalifikuju se kao krajnje desničarski, populistički i socijalno konzervativni.

Fins (stranka Finaca), koji su trenutno ograničeni time što su u koaliciji, krajnje su desničari i populisti; švedske demokrate, takođe ekstremno desničarskih korena, sada su krajnje desničarske i populističke; Danska narodna partija je krajnje udesno – iako je verovatno umerenija od mnogih.

Vox u Španiji je krajnje desničarski i populistički, kao i antifeministički i ekonomski desno. Chega u Portugalu je krajnje desničarska i populistička, sa jakim fokusom na imigraciju, islam i „političku korektnost“.

Austrijski FPO je krajnje desničarski i populistički, kao i PVV u Holandiji (sa naglaskom na islamofobiju), Fides Viktora Orbana u Mađarskoj (takođe neliberalan i sa snažnim anti-LGBTQ+ stavovima) i poljski Zakon i pravda (PiS).

Konačno, veliki broj evropskih mejnstrim partija desnog centra, uključujući francusku Les Republicains (LR), holandski VVD i britanski konzervativci, usvojili su nativističke političke platforme, pre svega o imigraciji.

U iteraciji The PopuList-a iz 2023., samo činjenica da isključivanje nije bila suštinska komponenta njihovih ideologija sprečila je akademike da ih klasifikuju kao graničnu krajnju desnicu.