„Putin kaže da su braća, Si kaže komšije“: Gardijan o izazovima u saradnji Rusije i Kine

Uskoro će biti tri godine otkako su Si Đinping (Presednik NR Kine) i Vladimir Putin (Predsednik Ruske federacije) proglasili prijateljstvo „bez granica“ – nekoliko nedelja pre ruskog napada na Ukrajinu u februaru 2022.

Međutim, fraza „bez granica“ od ruske invazije više nije u upotrebi i to najverovatnije po nalogu Pekinga.

Kada je Putin posetio Si Đinpinga u maju prošle godine, rekao je da su on i njegov kolega „bliski kao braća“ – Si je ruskog predsednika (hladnije) nazvao „dobrim prijateljem i dobrim komšijom“.

Ipak, partnerstvo nastavlja da se širi i produbljuje u ekonomskoj, političkoj i vojnoj sferi. SAD su to produbljivanje saradnje „bez granica“ okarakterisale kao „najveću pretnju vitalnim interesima SAD u poslednjih 60 godina“.

Poslednjih 12 meseci mogla se videti do tada nezapamćena zajednička vojna aktivnost ruskih i kineskih snaga – mada je cilj verovatno bio da se pokaže njihova ukombinovana snaga, a ne pokušaj pariranja međuoperativnosti saveza Evropske unije i SAD.

SAD su u septembru ukazale da je moguće da Peking po prvi put pruža direktnu podršku ruskoj ratnoj mašineriji u Ukrajini, pored isporučivanja opreme dvostruke namene i suštinske uloge koju Peking ima kao izvozno tržište za rusku naftu.

Sukobljavanje Zapada i osovine koju predvode Peking i Moskva (ovaj put je Moskva na drugom mestu) neodoljivo podseća na hladnoratovsku prošlost.

Strahovi od nuklearnog rata ponovo su pristuni. Žarište ponovo može biti jedno ostrvo – nekada je to bila Kuba, danas to može biti Tajvan.

Džozef Bajden je kao predsednik SAD pokušao da ovaj sukob definiše kao globalnu borbu između saveza demokratija i svetskih autokratija – mada SAD podržavaju Saudijsku Arabiju, a Indija odbija da zauzme stranu u rusko-ukrajinskom ratu i biva optuživana za izvođenje atentata na kritičare u Kanadi.

Kao što je pokazao rat u Ukrajini, postoje mnogobrojni dokazi ograničenja kinesko-ruskih odnosa.

Bez obzira na nedavne primedbe SAD o „smrtonosnoj pomoći“, Kina očigledno nerado isporučuje oružje i municiju.

Ruske kompanije beleže rastuće prepreke za poslovanje jer su kineske banke pooštrile poštovanje sankcija zbog pretnji Zapada, iako deluje da se „prioritetna plaćanja“ odvijaju neometano.

Analizirajući izjave o bezbednosti dveju država, izgleda da se one bave zajedničkom jačanju moći isto koliko i kontrolisanjem očekivanja i da svaka sadrži ambicije ove druge.

Kao što je kineska podrška ratu u Ukrajini limitirana, tako je i Rusija dala do znanja da ne želi da krene u rat na strani Kine.

Ponovni izbor Donalda Trampa za predsednika SAD doveo je do pojave „obrnuti Nikson“ fenomena (Predsednik SAD Ričard Nikson približavao se Kini tokom svog mandata, nakon zahlađenja odnosa između SSSR-a i Kine), gde SAD uključuju Moskvu a isključuju Peking, pokazujući svoju nemilosrdnost prema Kini i naklonjenost Putinu.

Vrlo je verovatno da bi Kremlj nastavio da sarađuje sa Pekingom, doduše možda diskretnije, onako kako misli da treba i pored podsticaja iz Vašingtona.

Dve zemlje imaju dosta različite strategije. Putinova Rusija je daleko više problematična; Si misli da se trenutno stanje može oblikovati u skladu sa interesima Kine.

To je „usklađivanje, a ne savez“ navodi istoričar Sergej Radčenko, stručnjak za kinesko-ruske odnose. Oni se poklapaju ne zbog ideologije već zbog interesa i žalbi, pretnji i prilika.

Ipak, to ograničenje saradnju čini pragmatičnijom i fleksibilnijom, te i održivijom.

Povratak Trampa obeležava krhkost saveza Evrope i SAD te novog Generalnog sekretara NATO-a Marka Rutea čeka težak zadatak.

Unutrašnji problemi i kontradikcije zapadnih demokratija takođe ohrabruju Rusiju i Kinu – mada njihove poteškoće postaju sve vidljivije.

Nakon godina neverovatnog rasta, kineska ekonomija se suočava sa ozbiljnim naporima (neki veruju da bi ta recesija mogla biti okidač kineskog napada na Tajvan u narednim godinama, sa nacionalističkim ponosom u centralnom planu).

Diplomatski napredak Kine praćen je brojnim pitanjima u inostranstvu o troškovima poslovanja sa njom.

Rat u Ukrajini je otkrio vojne i ekonomske izazove i poteškoće Rusije, a uništavanje iranskih proksija i svrgavanje Bašara al Asada u Siriji istakli su druge ranjivosti Putinove države.

Ovaj period neke analitičare više podseća na tridesete godine 20. veka i kolaps svetskog poretka, nego na dekade nakon Drugog svetskog rata.

Zločini u ratovima su se duplirali poslednjih pet godina, a jedan stručnjak za globalno nasilje upozorava da bismo mogli da uđemo u „novu normalnost“ rata.

Ove jeseni, Generalni sekretar Ujedinjenih nacija Antonio Gutereš upozorio je ove jeseni na „čistilište polarnosti“ koje je omogućilo zemljama da rade šta im se prohte.

Globalni jug je platio visoku cenu za hladni rat jer je pretrpeo milionske gubitke ljudi u ratovima.

Taj hladni rat je pak, kako smatraju neki istoričari, na svom vrhuncu bio „nemilosrdno bipoloran“, dok danas imamo multipolaran svet sa silama poput Indije, Južnoafričke Republike, Turske i Indonezije koje odlučno jure svoj put dominacije u međunarodnim odnosima.

Takođe, danas živimo u daleko više ekonomski integrisanom svetu nego ranije.

Finansijska izolacija nametnuta Rusiji otišla je dalje nego što se očekivalo; pokušaji političara na Zapadu da smanje svoju zavisnost od Kine su i više nego značajni, a udeo Pekinga u svetskoj ekonomiji je znatno manji nego što je bio 2021. na svom vrhuncu.

Trgovinska saradnja između SAD i Kine je primetno opala u 2023, ali je opet veća nego udvostručena trgovina između Pekinga i Moskve.
Ekonomske veze, zajednički izazovi i neupitna potreba za saradnjom u nekim pitanjima (u prvom planu egzistencijalna opasnost od globalnog zagrevanja) ne vode nužno do saradnje.

Pandemija je pokazala važnost zajedničkog delovanja u pogledu globalnog zdravstva, ali je i pokazala kako zemlje često omanu kada se fokusiraju na nacionalne interese.

Razlike u svetu će se najverovatnije produbiti u 2025, ali trend daljih eskalacija ne sme biti ni poželjan ni neminovan.