„Gde se završava Putinov rat, Estoniji, Letoniji?“: Edvard Lukas o situaciji u Rusiji

Napisao je hvaljenu studiju o godinama Gorbačova, „Putevi ka hramu“, fokusirajući se na korozivni efekat laži iz sovjetske ere o istoriji i njihovom katarzičnom otkrovenju. Napisao je i pronicljivu biografiju Borisa Jeljcina, navodi u članku za Centar za analizu evropske politike Edvard Lukas, dugogodišnji dopisnik Ekonomista iz Berlina, Moskve, Beča i baltičkih država i međunarodno priznati stručnjak za špijunažu, subverziju, upotrebu i zloupotrebu istorije.

Njegovo poslednje delo je kratka knjiga, koja opisuje istorijski i kulturni podsticaj koji stoji iza Putinovog agresorskog rata u Ukrajini. Aronov argument u „Jahanju tigra: Rusija Vladimira Putina i upotreba rata“ je jednostavan.

Putin je u osnovi sovjetska, a ne ruska kreacija, sa izgledom i mentalitetom nekoga ko je svoje formativne godine proveo u srcu totalitarnog sistema. Putinova kritika Sovjetskog Saveza zasniva se na činjenici da je propao, a ne na lažima i masovnim ubistvima.

Putin je „iskoristio“ postsovjetsku traumu: shvatanje da je Rusija uglavnom sila srednjeg ranga i sila u opadanju u svetskim događajima, a ne supersila Gromikove maksime, gde nijedan problem ne može da se reši bez učešća ili pristanka Sovjetskog Saveza.

Da bi „ponovo učinio Rusiju velikom“, Putin je uradio tri stvari. „Naoružao“ je istoriju, preoblikujući prošlost kao priču o poniženju izazvanom spoljašnjom zlobom. Tačnije bi bilo reći da je katastrofalni kolaps Sovjetskog Saveza bio neizbežan, ali da je Rusija sama autor mnogih svojih nesreća.

Takođe ima militarizovan javni diskurs. Ruske oružane snage su direktni naslednici onih koji su osvojili nacističku Nemačku 1945. Isto tako, Ukrajinci (i njihovi zapadni saveznici) su naslednici hitlerovaca. U tom moralnom kontekstu, kritika je nelojalna, čak i izdajnička.

Treće, Putin je fetišizirao nuklearno oružje. Razmetljivi, nepromišljeni razgovori privlače pažnju ostatka sveta. Tako je i razvoj novih upadljivih oružja sa imenima kao što su Sarmat, Zirkon i Avangard.

Istina, ova nuklearna torpeda, džinovske interkontinentalne balističke rakete, hipersonične rakete i slično su uglavnom daleko od stvarnosti. Ali nuklearna opcija, piše Aron, postala je poput „crvenog dugmeta u šou igrica“: primamljiv poslednji gambit, koji se može odigrati radi uzbuđenja, a ne pustošenja u stvarnom životu.

Ali šta to znači u praksi? Aron tvrdi da ruski lider nije iracionalan, ali da je loše informisan. Posle dvadeset i više godina na vlasti, podređeni oklevaju da mu protivreče ili da mu donesu loše vesti. To čini loše odluke zabrinjavajuće verovatnim.

Niko ne treba da sumnja u agresivnu perspektivu Kremlja. Ali najveće pitanje je neuspeh zapadne odbrane i odvraćanja. Zemlje NATO-a su višestruko veće i bogatije od Rusije. Putin uspeva uglavnom zato što je spreman da prihvati bol, rizikuje i drsko laže o tome šta radi. Slabost Zapada je snaga volje.

Aron završava svoju knjigu scenarijem ruskog otimanja zemlje u Estoniji ili Letoniji, što bi dovelo do svršenog čina pre nego što bi NATO mogao da odgovori. U stvari, napori Alijanse da poboljša svoje rano upozoravanje, odbranu i odvraćanje u regionu Baltičkog mora su pohvalni i poboljšavaju se. Ali sve u velikoj meri zavisi od Sjedinjenih Država. To bi se moglo brzo promeniti sa promenom administracije ili prioriteta u Vašingtonu.

Pokazalo se da je iznenađujuće teško držati američke donosioce odluka usredsređenim na podršku Ukrajini. Ako se to pokvari, šanse za ostatak Evrope izgledaju sumorne. Možda bi sledeća Aronova knjiga mogla da bude o fasadi kuće, zaključuje Lukas.