Glazgov, Greta i dobre namere

Ali ima i nade jer pojedini, naročito aktivistkinja protiv klimatskih promena Greta Tunberg koja već dugo upućuje podsticajne apele za ambicioznije delovanje, prepoznaju razmere izazova sa kojim se suočava čovečanstvo. U tom duhu Evropska unija je predstavila Evropski zeleni sporazum, čiji je cilj postizanje karbonske neutralnosti u EU do 2050.

I SAD imaju cilj da postignu nulte emisije štetnih gasova do sredine veka i nedavno su najavile da će udvostručiti svoje finansijske doprinose na 11,4 milijardi dolara godišnje za pružanje pomoći zemljama u razvoju da se bore protiv krize izazvane klimatskim promenama. Pojedini američki zakonodavci, naročito poslanica Aleksandrija Okazio Kortez i senator Ed Marki, predložili su Zeleni novi sporazum, ambiciozni plan za reorganizaciju američke ekonomije i na kraju eliminisanje svih emisija karbon-dioksida u SAD.

Ipak, uprkos ovim naporima, činjenica je da smo kasno počeli da se borimo protiv klimatskih promena i sada je potrebno da ubrzamo delovanja u cilju korigovanja da ne bi izumrla ljudska vrsta. Kriza izazvana klimatskim promenama je globalno pitanje i zahteva delovanje svih zemalja, ali mnogim zemljama u razvoju, uključujući neke koje su najugroženije kada je reč o klimatskim promenama, manjkaju neophodna sredstva da bi mogle dovoljno da učine same. Neke ekonomije u povoju, uključujući Južnu Afriku i veći deo Južne i Jugoistočne Azije, dosta zavise od uglja i moraće da prođu kroz inovativnu zelenu tranziciju.

Stoga nam je potrebna kolektivna posvećenost osmišljavanju sistema podrške – finansijskih i naučnih – da bi se pomoglo svim zemljama da urade svoj deo posla. Pariski klimatski sporazum iz 2015. je predstavljao diplomatski uspeh, zadobivši podršku gotovo 200 zemalja. Ali svet je užasno daleko od ostvarenja cilja koji je dogovoren u Parizu, odnosno da ograniči globalno zagrevanje na 1,5 stepeni Celzijusa u odnosu na nivoe pre Industrijske revolucije.

Da li će skup u Glazgovu rezultirati kredibilnim delovanjem? Tunberg je nedavno upozorila da će „lideri da kažu da će uraditi ovo, da će uraditi ono, a onda neće uraditi ništa“. A široko rasprostranjena frustriranost nedovoljnom ambicijom lidera u vezi s klimatskim promenama nije ograničena samo na mlade ljude. Britanska kraljica Elizabeta II je izrazila sličan sentiment, rekavši da je „stvarno iritantno kada pričaju, ali ne rade“.

Takav očaj je prirodan. Kada vidimo da dosadašnje delovanje protiv klimatskih promena zaostaje u odnosu na retoriku, neizbežno se zapitamo da li je sva ta priča samo licemerje.

Ali ne mora da bude. Ako želimo da budućim generacijama ostavimo u nasleđe planetu pogodnu za život, od suštinskog je značaja da shvatimo zašto može da postoji neslaganje između onoga što svaki pojedinac namerava da uradi i stvarnih rezultata koje grupa ostvari. Čuvene igrice kao što je Dilema zatvorenika ukazuje da to jeste slučaj u domenu sebičnog odlučivanja. Mobilizacija odlučnosti i posvećenosti koje su potrebne za suočavanje s krizom izazvanom klimatskim promenama predstavlja problem za društvene nauke i filozofiju morala koliko i za političare.

Suprotno onome u šta bi nas uverila neoklasična ekonomija, moderna ekonomija ne funkcioniše kao niz bezličnih tržišta vođenih samo težnjama pojedinačnih aktera. Umesto toga, kako primećuje Marijana Macukato u svojoj knjizi “Ekonomija misije: Smeli vodič za promenu kapitalizma”, tržišta su „uklopljena u pravila, norme i ugovore koji utiču na organizaciono ponašanje, interakcije i institucionalne obrasce“.

Zato je pogrešno izjednačavati kolektivno delovanje sa skupom pojedinačnih namera. Kada ljudi kažu da žele da urade sve da preinače katastrofu izazvanu klimatskim promenama, ali malo toga urade, možda to nije licemerje. Možda su pod uticajem onoga što sam u jednom nedavnom radu nazvao „Gretina dilema“.

U ovoj igri grupa ljudi isprva teži zadovoljenju sopstvenih interesa, ne mareći za to kako će šteta koju svojim delovanjima nanose životnoj sredini oštetiti buduće generacije. Ako ljudi potom postanu svesni štete nanete životnoj sredini i preduzimaju korake u cilju korigovanja, tradicionalni ekonomski modeli bi prognozirali da će takva promena dovesti do unapređenja dobrobiti budućih generacija.

Ali u složenom, strateški povezanom svetu u kojem danas živimo ishod bi mogao da bude drugačiji. Gretina dilema pokazuje paradoksalni rezultat prema kojem pojedinci koji postanu svesni štete nanete životnoj sredini kolektivno joj nanose još veću štetu. Slično jednom od onih paradoksalnih prizora umetnika M. K. Eshera, to je isprepletanost malih pojedinačnih koraka koji vode grupu do destinacije kojoj ne teže. Daleko od pružanja pomoći budućim generacijama, na kraju ih povređuju.

Priznajem, ova igra je namerno osmišljena da naglasi paradoks. Ali ona pokazuje da je potrebno da u današnjoj kompleksnoj globalnoj ekonomiji posvetimo mnogo više pažnje strateškim temeljima ljudske interakcije da bismo osmislili politike koje mogu da nam pomognu da skrenemo s puta ka ivici katastrofe uzrokovane klimatskim promenama.

Ovo može da zvuči kao uskogrudi akademski argument, ali nije. Da bismo shvatili ambiciju Tunbergove koju verujem da iskreno dele mnogi ljudi, uključujući lidere, potrebno je da upotrebimo Gretinu dilemu kao osnovu za osmišljavanje politika i institucija koje su nam potrebne.

Zato, iako s pravom strahujemo da lideri možda neće učiniti dovoljno na KOP26, takođe moramo da budemo svesni da tu postoji naučni problem. Kada je reč o klimatskim promenama, potrebno je da shvatimo socijalnu i ekonomsku igru koju igramo i pokušamo da izmenimo njena pravila tako da se naše individualne moralne namere bolje odražavaju u kolektivnim rezultatima.

Autor je bivši glavni ekonomista Svetske banke i nekadašnji glavni ekonomski savetnik Vlade Indije. Sada je profesor ekonomije na Univerzitetu Kornel i spoljni viši saradnik na Brukings institutu.

Copyright: Project Syndicate, 2021.

www.project-syndicate.org