„Postoji žestoka plima koji će zahvatiti Evropu: Bivši britanski premijer Gordon Braun u atorskom članku za Gardijan

U Evropskom parlamentu postoje dve grupe tvrdo desnih – Identitet i demokratija i Evropski konzervativci i reformisti. Oni između njih, mogli bi da obezbede čak 25 odsto glasova u junu.

Ali još zlokobnije, u skoro svakom delu Evrope, uključujući Britaniju, ove frakcije primoravaju tradicionalne stranke desnog centra – koje, jedna po jedna, kapituliraju pred sve ekstremnijim antiimigracionim, anti-trgovinskim i anti- životna sredina.

Pomeranje udesno je, naravno, zapadni, a ne samo evropski fenomen, pri čemu Tramp 2.0 zagovara daleko agresivniju protekcionističku i nacionalističku agendu od Trampa 1.0.

Ali Evropa se izdvaja od SAD u jednom važnom pogledu. Dok američka ekonomija gura napred – čak i ako prosečan američki glasač ne oseća punu korist – Evropa, a posebno njena industrijska mašinska komora, Nemačka, i dalje pate od skoro nulte stope rasta i stagnacije u smislu životnog standarda.

I nakon što je proživeo deceniju konstantno niskog rasta, kontinent je sada podeljen između optimistične manjine, ali u opadanju, koja se i dalje drži očekivanja da rastuća plima podiže sve čamce, i rastuće i pesimističnije većine koja sada vidi život kao igra sa nultom sumom.

Ovo poslednje je način razmišljanja koji, prepoznajući da ekonomski kolač ne raste, dovodi ljude do pogrešnog zaključka: „Ja ću raditi dobro samo ako neko drugi radi loše“. Jednom prihvaćeno, teško je pokolebati ovo suprotstavljeno gledište.

Dokazi u prilog su jasni: u najvećim zapadnoevropskim zemljama, mnogi ljudi su pesimistični verujući da će njihova generacija proći gore od svojih roditelja. Samo 26 odsto Francuza i samo 33 odsto Italijana misli da će biti bolje u budućnosti, prema anketi Fokaldate u sedam zemalja.

U Holandiji i Nemačkoj, koliko ih je pesimistično toliko su optimisti. Dok su Irska i Švedska na vrhu lige po optimizmu, samo 46 odsto i 40 odsto smatra da će proći bolje, dok 39 odsto i 35 odsto imaju suprotno mišljenje. Ni u jednoj zemlji većina ljudi nije optimistična u pogledu svoje budućnosti.

Anketari su testirali i klasičnu tezu sa nultom sumom da se možete obogatiti samo na račun drugih. U svakoj većoj evropskoj zemlji rezultati su dramatični: 59 odsto britanskih ispitanika veruje da mogu povećati svoje lično bogatstvo samo ako drugi rade loše, a samo 17 odsto je zanemarilo ovu ideju.

Slično, u Nemačkoj i Holandiji, 60 odsto odnosno 58 odsto drži ovo mišljenje, u poređenju sa samo 16 odsto i 15 odsto koji su ga odbili. U skoro svim zemljama, više od 50 odsto ima mentalitet nulte sume.

Postoje dobri razlozi zašto se ovi trendovi učvršćuju. Ekonomija sa niskim rastom stvara petlju propasti jer pesimizam rađa kulturu okrivljavanja – i što više krivimo druge, postajemo pesimističniji.

Jednom kada ljudi ubede sebe da je stanje njihove ekonomije toliko slabo da mogu samo da poboljšaju svoje stanje na tuđi račun, glasaju za stranke koje su specijalizovane za ciljanje na one za koje misle da ih sputavaju – imigrante, strance i manjine.

Ove stranke ne nude ništa u smislu ekonomske politike za generisanje dugoročnog rasta. Rezultat je da politika nulte sume pogoršava opadajuće ekonomske trendove, a ovo, zauzvrat, intenzivira i proširuje privlačnost razmišljanja sa nultom sumom.

Problem sa kojim se Evropa sada suočava je to što su same mere koje mora da usvoji da bi izbegla ovu propast – nove investicije u tehnologiju, čistu energiju i medicinski napredak – onemogućava njena politika fiskalnog smanjenja.

Evropski pakt o rastu i stabilnosti isključuje da države članice imaju deficit iznad tri odsto, i što je možda važno, ne pravi razliku između javne potrošnje na potrošnju i potrošnje na investicije.

Uz to, Nemačka ima dužničku kočnicu sadržanu u svom ustavu koja ograničava vladin strukturni deficit na 0,35 odsto BDP-a. Ovo baca senku na celu Evropu, pri čemu se nemački narod suočava sa ozbiljnim rezovima javne potrošnje – rezovima koji će torpedovati svaku šansu za popravku infrastrukture zemlje i frustrirati njenu tranziciju sa teškog inženjeringa na IT i industriju zasnovanu na veštačkoj inteligenciji.

Dok Kina može da subvencioniše do te mere da potkopa Evropu za električne automobile, baterije i druge nove tehnologije, a Bidenomiks ima ogromne deficite koji stimulišu ekonomiju, Evropa je zaglavljena u fiskalnoj vezi.

Evropski mehanizam za oporavak i otpornost završava se zauvek 2026. Pakt za stabilnost i rast, koji ima restriktivne uslove koji su suspendovani tokom Covid krize, nastavlja svoj strogi režim sledeće godine. Francuska i 11 drugih evropskih zemalja već su u nevolji, ne mogu više da investiraju jer već imaju navodno neodržive deficite.

Dakle, u trenutku kada investicije treba da se povećaju, verovatno će pasti. A rezultati evropskih izbora verovatno neće poboljšati stvari. Esencijalne zelene investicije će pasti na dnevnom redu pošto anti-ekološke partije budu dobijale prednost.

Protekcionizam će postati svakodnevnica sa trgovinskim ratovima, koji su Evropu pogodili teže nego bilo gde drugde. Ukoliko se nešto ne bude dalo, Evropa sa niskim rastom će ostati zaglavljena u svojoj kolotečini – i populistički ksenofobi će trijumfovati.

Nacionalistička tempirana bomba otkucava. Širom kontinenta, Evropljanima je potreban plan za bolje poslove kroz ekonomsku i ekološku transformaciju. Kada je poljski sindikat Solidarnost prvi put formiran, njegov antisovjetski slogan bio je „Nema solidarnosti bez slobode“.

Ali ubrzo su mnogi shvatili da bi neoliberalna ekonomija za sve značila porast nejednakosti i nizak životni standard za masu ljudi, pa je ubrzo odjeknuo novi slogan: „Nema solidarnosti u slobodi“.

Ako naprednjaci žele da spreče izbornu kampanju u kojoj dominira antiimigrantska propaganda, moraće da se suprotstave protekcionizmu i ksenofobiji pokazujući prednosti saradnje.