Gotovo polovina Rusa nostalgična prema eri SSSR-a

Jarbol je pet minuta bio prazan kao da simbolizuje prenos vlasti da bi se do 19.45 već zavijorila ruska trobojka. Sovjetski Savez se zvanično raspao sledećeg dana.

Ovako se tih decembraskih dana od pre trideset godina priseća Andrej Kolesnikov u svojoj kolumni u Si-En-En-u. Kaže da je imao 26 godina kada je imperija u kojoj je rođen prestala da postoji i priznaje da nije osećao ništa kada je jarbol ispred Kremlja ostao prazan.

„Za mene je Sovjetski Savez postao stvar prošlosti nakon pokušaja državnog udara u avgustu 1991. Gorbačov je vukao uzde, verujući da upravlja zemljom, ali uzde su se pokidale. Ministri i regionalni lideri su jedni drugima pisali alarmantna pisma – zalihe hrane su se topile i zemlji je pretila glad. Rusija je formirala vladu reformatora“, piše Kolesnikov koji je bio veoma entuzijastačan u vezi s promenama i kao novinar je svakodnevno izveštavao o tome šta su reformatori radili. Njegov stariji brat je u međuvremenu postao savetnik glavnog reformatora i kasnije ruskog premijera Jegora Gajdara.

Međutim, tokom narednih godina, usred teškoća u procesu tranzicije, ukazuje Kolesnikov u svom tekstu, nadahnuće naroda je počelo da slabi i, kako navodi, veliki deo stanovništva je otkrio da „kapitalizam ne donosi odmah sreću“. Ipak, podseća, ljudi su u proleće 1993. izglasali da se nastavi s reformama.

Međutim, sociolozi predvođeni Jurijem Levadom su već 1994, manje od tri godine od raspada SSSR-a, primetili promenu raspoloženja javnog mnjenja. Građani su počeli da govore da više vole da rade za platu nego da poseduju sopstvene kompanije i podnose rizike koje to donosi. Kako je vreme prolazilo, značajan broj Rusa je počeo da oseća nostalgiju – u novogodišnjim televizijskim programima pevane su sovjetske pesme, a u restoranima su bili popularni postmoderni jelovnici poput onih iz vremena SSSR-a, ukazuje Kolesnikov.

Ipak, niko nije ozbiljno razmišljao o povratku na staro. Onda je na predsedničku funkciju 2000. stupio Vladimir Putin koji je uveo novu verziju sovjetske himne koja je i danas aktuelna.
Predsednik nije ovde stao sa „oživljavanjem sovjetskih duhova. Čuven je njegov komentar iz govora koji je održao 2005. da je raspad Sovjetskog Saveza ’najveća politička katastrofa’ 20. veka. U jednom drugom obraćanju dve godine kasnije je govorio o poniženju Rusije od strane Zapada, podseća Kolesnikov.

„To je zvučalo kao plan za ’Učinimo Rusiju ponovo velikom’“, ocenjuje kolumnista.
Kako dodaje, domaća javnost u to vreme to nije previše ozbiljno shvatala – prosečni građanin tada nije razmišljao o politici, uživajući u obnovljenom ekonomskom rastu i ekonomskim prihodina od nafte 2000-ih.

Putinu je popularnost postepeno opadala i modernizacija Rusije se činila neizbežnom, mada mu je, ukazuje kolumnista, nakon kratkog rat s Gruzijom 2008. privremeno popravljen rejting. Kada se 2012. suočio s protestima bez presedana, počeo je zaokret ka ultrakonzervativnoj politici, a jedna od glavnih elemenata njegove propagande je bila glorifikacija ruske tzv. „pobedničke sovjetske istorije“.

Ruska aneksija Krima 2014. je predstavljena kao čin „obnove imperije“. Putin je igrao na kartu oživljavanja ponosa među Rusima na to da budu deo velike sile, piše Kolesnikov, a kako su rezultati pripajanja Krima bledeli, ruski predsednik se okrenuo nostalgiji prema eri SSSR-a, te je „eru Staljina, naročito Veliki patriotski rat, predstavio kao jednu od pobeda“.
Ove godine, u istraživanju čije je rezultate u septembru objavio nezavisni Levada centar, gotovo polovina ispitanika (49 odsto) je reklo da preferira sovjetski politički sistem, što je, kako se navodi, rekord. U istraživanju je učestvovalo 1.603 Rusa iz pedeset regiona zemlje.

Među generacijama nema razlike u stavovima prema eri SSSR-a, pokazuju rezultati istraživanja Moskovskog centra Karnegi i Levada centra. Stariji su nostalgični prema eri Sovjetskog Saveza, ukazuje Kolesnikov, a mlađi su stvorili sliku SSSR-a kao bajkovite zemlje, „retroutopije“ gde su svi jednaki, slobodni i gde važe pravila „stroge, ali očinske figure“. „Ljudi sanjaju o pravednijem društvu, a Rusi nemaju druge modele osim Sovjetskog Saveza“, zaključuje kolumnista. M. K.