„Greške su napravljene na Zapadu, a cena plaćena na Istoku“: Edvard Lukas o debaklu politike Zapada prema Rusiji

Silvi Kaufman, doajenka francuskog međunarodnog novinarskog korpusa, o tome piše u svojoj novoj knjizi „Les aveugles: bukvalno, zaslepljeni“, ali bolje prevedeno kao „slepi“. Bivša dopisnica iz Moskve, Varšave i Vašingtona, otkriva lakovernu i pohlepnu politiku koju su usvojile velike bogate zemlje „starog Zapada” i kako su sistematski ignorisale upozorenja onih koji su nedavno izašli iz sovjetske imperije.

Kremlj je igrao na slabosti svake zemlje. Za Nemačku je to bio jeftin prirodni gas, plus osećanje krivice (iako veoma selektivno) zbog nacističke prošlosti. Za Britaniju je to bila šansa da igra batlera superbogatašima Rusije i pristupi naftnim i gasnim bogatstvima zemlje.

Za Italiju je to bilo rusko izvozno tržište. Za Francusku je to uglavnom bilo laskanje: „trajni san o izgradnji bezbednosne arhitekture za Evropu koja se, u umu Pariza, ne može zamisliti bez Rusije“.

Priča je dobro poznata u skici, ali živopisno i pronicljivo izveštavanje Kaufman oživljava detalje. Čitamo kako je u junu 2021. Estonka Kaja Kalas, najnovija članica Evropskog saveta, koja predstavlja jednu od najmanjih zemalja EU, sama skinula iz koloseka francusko-nemački pokušaj da „resetuje“ odnose sa Rusijom nakon što je Moskva zauzela Krim.

Kalas je u početku mislila da je pogrešila, ali su joj onda druge zemlje čestitale na njenom stavu, a Angela Merkel se izvinila što ju je okrivila. Kaufman pripoveda kako su se oči Kalasove „iskrile“ na sećanje.

Ipak, Nemci su trebali mnogo ranije da znaju sa čime imaju posla. Putin je bio odvratno grub prema Merkelovoj. Ali njegovi službenici su bili malo bolji. U jednom trenutku je visoki nemački zvaničnik pitao svog ruskog kolegu da li bi saopštenja nakon telefonskih poziva dvojice lidera mogla biti drugačije formulisana, kako bi se diskusije prikazale kao rezultat obostranog interesa, a ne uvek na zahtev nemačke strane.

„Šališ se, zar ne?“ bio je zajedljiv ruski odgovor. Ostaje velika misterija da je Merkelova, sa svojim dubokim poznavanjem i simpatijama prema Poljskoj, i njenom podjednako dobro utemeljenom antipatijom prema sovjetskom komunizmu, mogla toliko snažno da gurne svoju zemlju u pravcu gasne zavisnosti od Rusije.

Nemačka liderka, piše Kaufman, „nesumnjivo je bio najsposobnija među zapadnim liderima da razume psihologiju Vladimira Putina, onog kome se, najblaže rečeno, zbog njegovog karaktera, nerado suprotstavljala“.

Katastrofalan ishod samita NATO-a u Bukureštu 2008. nije bio samo rezultat nespremnosti Nemačke i Francuske da se suprotstave Rusiji. To je takođe odražavalo neuspeh američke strane, jer nije pravilno pripremio teren za predlog da se Ukrajini i Gruziji daju „akcioni planovi za članstvo“, čime se stvara jasan put ka alijansi.

Lagano „resetovanje“ Obamine administracije iz 2010. dobija samo površno tretiranje. Isto takoje činjeno i tokom devedesetih, a posebno sramno približavanje Budimpeštanskog memoranduma iz 1994. u kojem su Belorusija, Kazahstan i Ukrajina odustale od svojih udela u sovjetskom nuklearnom arsenalu u zamenu za slabe bezbednosne garancije.

Novi članak u National review, zasnovan na do sada neviđenim američkim dokumentima, pokazuje kombinaciju naivnosti i cinizma u stavu SAD, ne tako latentni imperijalizam navodno prijateljskog Jeljcinovog Kremlja i koliko očajnički — i pronicljivo — Ukrajina i njeni saveznici su pružali otpor.

Knjiga Kaufmanove je, za sada, dostupna samo na francuskom jeziku. Nemačko izdanje ne može doći dovoljno brzo. Engleska bi takođe bila zgodna, zaključuje Lukas.