Greške u javnom životu su dovoljno česte: Zašto je izvinjenje za političare najteža reč?

Nakon pada jednog od aviona te avio-kompanije, otišao je pravo do mikrofona, duboko se naklonio i rekao: „Bez obzira na uzrok, kao izvršni direktor, osećam duboku odgovornost za ovaj incident“.

On je uputio „najdublje saučešće i izvinjenje porodicama putnika koji su izgubili živote“.

Izjava je delovala neobično, piše kolumnista Gardijana Sajmon Dženkins. Prošle nedelje, još jednu avionsku nesreću, ovog puta u Kazahstanu, priznao je čovek slično „odgovoran“, Rus Vladimir Putin.

U iskrivljenoj poruci svom kolegi lideru u Azerbejdžanu, on je rekao da mu je žao zbog „tragičnog incidenta koji se dogodio u ruskom vazdušnom prostoru“.

On je izrazio saučešće, ali ne i prihvatio odgovornost za ono što je široko prihvaćeno kao ruski raketni napad, koliko god nenameran. Putinu očito nije bilo žao, on je neiskren.

Javne ličnosti mrze da se izvinjavaju. Ministri imaju tendenciju da se izvinjavaju za javne skandale dugo nakon događaja, sigurni u saznanje da se nikakva krivica ne može pripisati njima.

Tako u slučaju Rišija Sunaka za zaraženu krv, Dejvida Kamerona za Hilsborou i Kira Starmera za Grenfela.

Toni Bler se nikada nije izvinio za rat u Iraku, samo za neke neuspehe u planiranju rata i njegovih posledica.

Liz Tras se samo izvinila što je otišla „predaleko i prebrzo“ sa svojim katastrofalnim budžetom.

Nadbiskup od Kenterberija se izvinio zbog najnovijeg seksualnog skandala Engleske crkve, osim što je izvinjenje zaista bilo zbog povrede koju je žrtvama naneo njegovim oproštajnim govorom u Domu lordova.

Sećam se da sam jednom video kako Najdžel Faraž iz Reform UK pravi budalu od sebe. Obraćao se mnogobrojnoj publici studenata na Londonskoj školi ekonomije o Bregzitu i pokrenuo jeziv napad na nesposobnost Grčke, koja je tada bila predsedavajuća EU.

Kakva bi to organizacija, upitao je, mogla da postavi patetičnu Grčku za presedavajuću?

Galamio je sve dok jedna studentkinja koji je tvrdio da vodi društvo grčkih studenata nije ustao. Tiho je objasnila zašto je duboko uvređena onim što je rekao.

Faraž je istupio, pogledao publiku i rekao da mu je duboko žao zbog svojih primedbi.

Izvinio se, obećao da ih nikada neće ponoviti i da će se nekako iskupiti. Očigledno je to mislio. Nastupila je potpuna tišina, a onda je proleteo aplauz. Nikada nisam čuo političara da tako nešto kaže.

Znam da je optuženom na sudu rečeno da se ne izvinjava iz straha da će to zvučati kao priznanje krivice.

Isto tako, oni na javnim funkcijama osećaju se nervozno zbog preuzimanja odgovornosti za postupke onih koji su pod njima.

Linije odgovornosti se zbunjuju. Demokratija zahteva krivicu, ali nigde se ne navodi gde treba da leži.

Zašto se lord Karington osećao obaveznim da podnese ostavku na mesto ministra spoljnih poslova zbog argentinske invazije na Foklandska ostrva?

Ako postoji neka aktivnost koja opseda modernu britansku vladu, ona održava javne istrage o njenim greškama iz prošlosti.

Trenutno ih je 18 u toku. One koji su ušli u poštu, požar u Grenfelu i zatvaranje tokom kovid-19 izgleda da će nadmašiti Fantom iz opere, a sve to košta milione advokatskih honorara koji bi se sigurno mogli bolje potrošiti na žrtve. One služe maloj svrsi osim da izbace političku konzervu na cestu i izbegnu potrebu da se izvine.

Ovo je glupo. Poruka korejske avio-kompanije – i Faraža – je da ljudima ne treba samo izvinjenje, već će ih verovatno i poštovati.

Nema ništa plemenitije od iskrenog žaljenja. Greške u javnom životu su dovoljno česte da zaslužuju izvinjenje. A izvinjenje bi moglo učiniti javnost manje ciničnom prema onima na vlasti.