Harmonija obrnutih očekivanja

Amerikancima Putin nije upao u oči juče. On je odmah privukao pažnju čim se pojavio u Kremlju. Skoro će biti dve decenije od kada se u avgustu 1999. pojavio na sceni umesto dotadašnjeg predsednika Vlade Stepašina. Samo nekoliko dana posle toga, upravo je jedan američki analitičar napisao: „Naše je mišljenje da pojava Vladimira Putina predstavlja prelom u sadašnjoj ruskoj istoriji i može sasvim da bude njen definišući momenat“. Zato danas možemo da čestitamo DŽordžu Fridmanu na ovom ispunjenom proročanstvu.

Zamenik američkog državnog sekretara Strob Talbot, koji se često sretao s njim dok je neprekidno boravio u Moskvi tokom bombardovanja Srbije 1999, nastojeći da ukrca Kremlj na vašingtonski čamac, opisao je Putina kao „najhladnijeg“ od svih ranijih ruskih i sovjetskih lidera. Američki predsednik Donald Tramp takođe je izuzetna pojava, pa se i za njega može reći da predstavlja prekretnicu u američkoj politici. To, međutim, neće umanjiti protivurečnost njihovih karaktera i ličnosti, koja će biti biće upadljiva na ovom susretu. „Pregrejanom“ Trampu bi, verovatno, po pojavi, impulsivnosti, nepredvidljivosti i fizičkoj korpulentnosti više pristajao razvejani i srdačno egzaltirani Boris Jeljcin nego pronicljivi Putin, iako Tramp tvrdi za sebe da je „stabilni genije“ i američki političar s najvišim koeficijentom inteligencije.

Američkom predsedniku biće teško da izmami Putinova osećanja kao što to čini sa drugim premijerima ili šefovima država, ako ništa drugo, provocirajući ih, sve uz prigodne ljubaznosti. Ima trenutaka kada ruski predsednik ne krije da mu je dosadno da sluša sagovornika. Ali, više puta rekao je da je stručnjak za ljudsko ponašanje. Stroba Talbota posebno je nerviralo što Putin nije krio svoj obaveštajni pedigre, pa je povremeno govorio „znam to o Vama“ ili „znam sve o Vama“. Možda će on bolje proniknuti u Trampovu dušu od Milerove komisije, koja drži mač nad Trampovim predsedavanjem

Tramp ima unutrašnja, a Putin spoljašnja ograničenja. Samo dan pre susreta raznovrsni američki deputati u Kongresu zatražili su od Trampa da odustane od susreta. Putin sa svoje strane mora da vodi računa kako će na ovaj susret gledati ruski saveznici u svetu. Putin mora da ima u vidu mogućne negativne reakcije na novo približavanje s Trampom, koje dolaze od ruskih tradicionalnih partnera i saveznika širom sveta, a koji snažno zaziru od Amerike. Do susreta dolazi u kretanju ka vrhuncu pogoršanja kinesko-američkih odnosa, pa je izuzetno važno šta će o susretu misliti Peking. Kako će reagovati iranski predsednik Rohani? Šta će reći Asad u Siriji, a šta Maduro u Karakasu? Rusija ne sme sebi da dozvoli sumnjičenja saveznika.

Putin i Tramp najverovatnije će se mimoići kada je reč o odnosu prema EU. I pored zajedničke skepse i sankcija koje je EU uvela Rusiji, ona ostaje najveći ruski trgovinski partner i Rusija sa svoje strane neće se pridružiti Trampovom nemilosrdnom tonu. NATO je druga stvar. Sve negativno što je Tramp rekao o NATO, Putin bi rado potpisao.

Više obećava Sirija kao područje mogućnog kompromisa. Kao minimum, oni mogu da se slože u pitanju sirijskih Kurda, a maksimum bio mogao da bude sporazum o podršci Ženevskom mirovnom procesu. To, po svemu sudeći, neće biti dovoljno za Trampove ambicije. On će nastojati da privuče Putina da „okrene ploču“ i da ga privoli da napusti čvrsto savezništvo sa Iranom. Ruski predsednik u tome neće moći mnogo da ponudi: Iran je isuviše važan za Moskvu u zemljama i regionima poput Avganistana, centralne Azije i južnog Kavkaza da bi sada ruski predsednik žrtvovao te odnose kako bi izašao u susret američkom predsedniku, izraelskom premijeru i saudijskom kralju. Mora se imati na umu da su bliski odnosi sa svim stranama u brojnim bliskoistočnim sukobima ključna ruska prednost u regionu. Ukoliko bi ona bila eliminisana, ruski uticaj u regionu bi dramatično opao, što bi praktično uklonilo Rusiju kao subjekta na Bliskom istoku. To je cena koju Rusija ne može da plati. Ipak, čini se da će Rusija nešto da učini po tom pitanju.

Kuvajtski dnevnik „Al-Jarida“ objavio je juče da to što u Moskvi u isto vreme borave visoki iranski zvaničnik Ali Akbar Velajati i izraelski premijer Benjamin Netanjahu nije slučajnost. Netanjahu je stigao u sredu, a dan kasnije Velajati. Ovu „slučajnost“, tvrdi kuvajtski dnevnik, Rusija je uklopila, kako bi njih dvojica mogla da vode indirektne razgovore. Budući da su se Putin i Netanjahu videli pre dva meseca, najverovatnije Netanjahu igra ulogu posrednika između ruskog i američkog predsednika, koji će preneti predloge koji su već usaglašeni sa američkim predsednikom. Reč je o tome da se uklone iranske snage sa severne sirijske granice, a zauzvrat Izrael neće dovoditi u pitanja opstanak Asada na vlasti.

Ukupno, Tramp i Putin nalaze se u asimetričnim pozicijama. Osim što Tramp ima unutrašnja, a Putin spoljnopolitička ograničenja za manevrisanje, različita su i očekivanja njihovih dostignuća. Sve osim jasnog i ubedljivog američkog uspeha biće smatrano neuspehom u Vašingtonu. Sve osim jasnog i nedvosmislenog ruskog neuspeha biće u Moskvi doživljeno kao uspeh. Ova asimetrija biće faktor koji komplikuje susret, ali ne mora da spreči da susret u Helsinkiju bude uspeh za obe strane.

Rešenje iranskog statusa u Siriji?

Rusija je prenela izraelske zahteve Teheranu i zamolila Teheran da uputi izaslanika s punim pregovaračkim ovlašćenjima, kako bi se došlo do rešenja iranskog statusa u Siriji. Putin je razgovarao sa Netanjahuom u sredu, 11. jula, a sledećeg dana s Velajatijem. Uz ovo, najavljuje se da bi Rusija mogla da sklopi posao sa Iranom od čak 50 milijardi dolara, kupujući iransku naftu u zamenu za robu koja je potrebna Teheranu i nadoknađujući strane kompanije koje su napustile Iran zbog američkih sankcija. Ono što je Velajati rekao Putinu, plus modifikovano ruskom pozicijom, biće na stolu tokom susreta sa američkim predsednikom, ali već je uočljivo da je u poslednja dva meseca Iran značajno smanjio svoje prisustvo u Siriji.