„Ima nešto trulo u Evropi“: Profesor Harold Džejms o političkoj situaciji u EU

Mnogi osećaju hitnu potrebu za novim razmišljanjem, novim vođstvom i novim idejama, ali je teško reći gde bi se to moglo naći.

Generisanje novih ideja i stvaranje novih principa zahteva otvorenu debatu. Ali Evropa je i dalje opsednuta politikom konsenzusa, i stoga je zaglavljena sa zaglušujućom ortodoksijom koju propagiraju zvanični krugovi i elitno mišljenje u Berlinu i Parizu.

Odnos između Francuske i Nemačke bio je centralna osovina evropske istorije 200 godina. Posle cezure Drugog svetskog rata koji je stare elite u obe zemlje ostavio potpuno poniženim francusko-nemačka dvojka postala je osnova za evropski projekat.

Ali sada su obe paralizovane, a demokratija – koja je bila od suštinskog značaja za preuređenje posleratne Evrope – posustaje.

Francuski birači su upravo izabrali „obešeni“ parlament (niko nema većinu) koji se sastoji od krajnje desnice, radikalne levice i izolovanog, nebitnog centra, dok je nemačka nepopularna koaliciona vlada i dalje zaključana u beskrajnim fiskalnim sporovima.

Što je još gore, tamošnji regionalni izbori sledećeg meseca verovatno će doneti ishod u francuskom stilu.

Čini se da Evropljani više ne pridaju mnogo pažnje starim motorima evropskih integracija. Ne pomaže ni to što njihovi sadašnji lideri liče na karikature njihovih tradicija.

Makron (koji je sebe nekada uporedio sa Jupiterom) je Napoleonov zbog svoje ljubavi prema kockanju velikih razmera.

Podsetimo se njegove diplomatije nakon ruske invazije na Ukrajinu 2022, koja je ubrzo propala u uzaludnom pokušaju da smiri Vladimira Putina.

Zatim je usledila njegova sugestija da će trupe NATO-a možda morati da budu raspoređene u Ukrajinu, nakon čega je usledila njegova jednako nepromišljena odluka da raspiše vanredne parlamentarne izbore ovog leta.

U međuvremenu, nemački kancelar Olaf Šolc kanališe svog unutrašnjeg Imanuela Kanta, insistirajući na mogućnosti trajnog mira.

Slogan njegove pogrešno procenjene evropske predizborne kampanje bio je „Obezbeđivanje mira“. Kada je održao govor povodom 300. godišnjice Kantovog rođenja, njegova publika je željno očekivala da pomene rakete Taurus koje Ukrajina traži. Istina, nije.

Tako su dve nemačke opsesije – mir i uravnoteženi budžeti – proizvele opasnu mešavinu koja preti da prekine nemačku podršku Ukrajini u kritičnom trenutku, ugrožavajući i mir i fiskalnu stabilnost širom Evrope.

Nije ni čudo što svi žele promenu rukovodstva. U prošlosti je Evropa imala četiri stuba: Francusku, Nemačku, Italiju i Ujedinjeno Kraljevstvo, od kojih je svaki nekada imao privredu i stanovništvo slične veličine.

Međutim, nakon ujedinjenja Nemačke 1990. proporcije su se promenile, dok je Italija diskreditovana trajnom političkom nestabilnošću, a Britanija ‘građanskim ratom’ Konzervativne stranke koji je doveo do Bregzita.

Čudno, međutim, Britanija i Italija sada izgledaju bolje od starog tima Berlin-Pariz.

Italija ima trezvenu, fiskalno odgovornu, geopolitički pametnu, proevropsku vladu pod premijerkom Đorđom Meloni.

Iako je proizašla iz neofašističkog Movimento Sociale Italiano, napustila je većinu njegove ideologije. Slično tome, Britanija sada ima trezvenu, fiskalno odgovornu, geopolitički pametnu laburističku vladu pod premijerom Kirom Starmerom, koji je zamenio, a zatim i odbacio Džeremija Korbina i antievropski, antisemitski impuls koji on predstavlja.

Obe zemlje imaju koristi od činjenice da su prethodne vlade napravile strašne greške.

Ovo je takođe dobar trenutak za manje zemlje.

Danska, Švedska, Poljska i – van Evropske unije – Norveška i Švajcarska pokazuju da su ekonomski dinamične i politički i strateški inovativne.

Poljska, najveća i najbrže rastuća od njih, nudi jedinstven obrazac za buduću Evropu. Zbog svog geografskog položaja, uložila je najveće napore da poveća rashode za odbranu; i za razliku od većih evropskih sila, ona nema ukorenjenu domaću odbrambenu industriju čiji lobisti uporno blokiraju napore da se evropeizuju vojni kapaciteti kontinenta.

Ukrajina, Švajcarska i Norveška bi mogle da nauče svoje evropske susede mnogo toga o tome kako da se prilagode današnjem svetu koji se menja.

Makron je eksperimentisao sa stvaranjem šire Evropske političke unije, a lideri iz 43 zemlje su se ovog leta okupili na samitu u Blenhajm palati (rodnom mestu Vinstona Čerčila).

Gledajući unapred, može se zamisliti da se evropski poslovi preorijentišu oko novog trijumvirata koji se sastoji od Britanije, Italije i Poljske.

Poput Francuske i Nemačke, ove zemlje takođe dele mnogo istorije. Ali oni takođe dele uvažavanje trenutne globalne realnosti, kao i kulturu debate.

Poljska himna je marševna pesma poljskog generala u Napoleonovoj vojsci. London je bio sedište poljske vlade u egzilu posle 1940. a poljski vazduhoplovci i vojnici igrali su ključnu ulogu u ključnim angažmanima u Drugom svetskom ratu, najspektakularnije u Bitkama za Britaniju i Monte Kasino.

Britanija, Italija i Poljska takođe žive čvrsto u sadašnjosti: ne prepiru se stalno oko prenosa ovlašćenja na evropske institucije ili monetarne integracije.

I imaju jaku tradiciju debate. U Engleskoj u devetnaestom veku, dramaturzi Gilbert i Salivan ismevali su način na koji je „Svaki dečak i svaka devojka/koja je živa rođena na svetu/je ili malo liberalna/Ili malo konzervativna!“

Italija je prevazišla borbe između klerikala i antiklerikala. A Poljska je preživela međuratni raskol između dve vojne ličnosti sa alternativnim vizijama, maršala Jozefa Pilsudskog i generala Vladislava Sikorskog – dugo rivalstvo koje se danas odražava u tenzijama između lidera krajnje desnice Jaroslava Kačinjskog i premijera Donalda Tuska.

Ključni atribut uspešne demokratije je stari atinski pojam parrhesia: pravo i dužnost svih građana da se slobodno izražavaju na javnim skupovima.

Isti koncept se, takođe, ponekad prikazuje kao odgovornost da se govori istina moći. Stotine godina kasnije, proizvela je procvat renesanse, sa svojim verovanjem da ideje i argumenti treba da budu provereni kao i osporavani.

Kao jedini princip koji autokratije apsolutno moraju da potisnu, parrhesia je ključ za spasavanje demokratije i čovečanstva sa njom.

Autor je profesor istorije i međunarodnih odnosa na Univerzitetu Prinston. Njegova poslednja knjiga nosi naziv: “The War of Words: A Glossari of Globalization”

Danas ima ekskluzivno pravo objavljivanja u Srbiji

Copyright: Project Syndicate, 2024.
www.project-syndicate.org