„Raspadanje kinesko-američkih odnosa usledilo iz strahova obe strane“: Harold Džejms o nadmetanju Kine i SAD za globalnu prevlast

Jedan je o dugoročnom usponu i padu nacija i civilizacija, a drugi o mnogo kratkoročnijim pretpostavkama.

Sa zapadne tačke gledišta, prvi narativ Kinu smatra pretnjom zbog njene izuzetne snage, dok je drugi narativ predstavlja kao pretnju zbog njene inherentne slabosti.

Istovremeno, kineski lideri Ameriku vide kao pretnju zato što je strukturalno slaba i što njome dominira gerontokratska politička elita, ali i zato što ostaje izuzetno moćna i rešena da iskoreni sve rivale u bliskoj budućnosti.

Kao što je kineski ministar trgovine Vang Ventao, govoreći u ime predsednika Si Đinpinga, nedavno rekao, „jedna zemlja, opsednuta održavanjem svoje hegemonije, učinila je sve da osakati tržišta u nastajanju i zemlje u razvoju“.

Prvi pogled na budućnost oslanja se na jednostavnu – i samim tim naizgled ubedljivu – analitičku perspektivu geopolitike.

Posao geopolitičara je da skiciraju dugoročne scenarije uspona i padova.

Osnove njihovog zapleta su uvek jasne: neka zemlja dominira svetom otprilike jedan vek pre nego što doživi preokret pošto postane iscrpljena i diskreditovana.

Briljantan primer ovakvog pristupa je čuvena knjiga istoričara Pola Kenedija iz 1987, „Uspon i pad velikih sila“, koja i dan danas uspostavlja smernice za debatu.

Kako on podseća, Španija je bila hegemon od sredine 1500-tih do sredine 1600-tih godina, zatim je sledila Francuska u 18. veku, Britanija u 19. veku i Sjedinjene Države posle 1945.

To ukazuje da je, sudeći po ovim dugoročnim okvirima, sada red na Kinu.

Često će tranzicija od jedne velike sile ili supersile ka narednoj proizvesti tenzije i ratove, pošto će stara sila u opadanju pokušati da se odupre i da osujeti uspon izazivača.

Ali to ima tendenciju da stvori samoispunjavajuće proročanstvo: u svakoj od Kenedijevih istorijskih studija slučaja, opadanje velike sile je bilo ubrzano vojnim sukobom.

U trenutnom kontekstu, „raspadanje“ kinesko-američkih odnosa usledilo je iz gotovo simetričnih strahova na obe strane.

Amerikanci optužuju Kinu za sistematsko podrivanje međunarodnog poretka zasnovanog na američkim pravilima, za krađu tehnologije i intelektualne svojine, prelaženje crvenih linija špijunskim balonima, hakovanje vladinih agencija, kao i korišćenje dezinformacija u cilju narušavanja poverenja u politički sistem SAD.

Slično tome, kineska vlada je, plašeći se onoga što bi SAD mogle da nauče iz njenog sopstvenog nadzora i obaveštajnih podataka, nedavno ograničila ekonomske podatke koje objavljuje i uvela nove zakone protiv špijunaže.

Znatan deo kineske populacije – i rukovodnstvo zemlje – uveren je da je Amerika posvećena blokiranju prirodnog uspona Kine, što prema njihovom mišljenju vraća Kinu na status koji je imala pre svog „veka poniženja“, kada su je zapadne sile i Japan potčinili, pljačkali i osiromašili.

Ponekad se ove dugoročne perspektive susreću sa kratkoročnim razmatranjima.

Proteklih meseci, na primer, političari i novinari širom zapada ekstrapoliraju iz kratkoročnih promena u rastu nacionalnog dohotka kako bi ponudili velika predviđanja o tome ko pobeđuje a ko gubi u novoj velikoj igri.

Početkom 2000-tih, kada je nemačka privreda bila u lošem stanju, komentatori su se držali ideje da je ona „bolesnik Evrope“.

Zatim je izvela izvanredan povratak, postavši jedan od vodećih dobitnika u trgovini u novoj eri globalizacije.

Ali sa slabljenjem relativnog ekonomskog učinka, ponovo je proglašavaju bolesnikom Evrope.

Komentatori su danas takođe intenzivno fokusirani na ekonomske probleme Kine, naročito na njenu visoku stopu nezaposlenosti među mladima i kolaps tržišta nekretnina, što je u suprotnosti sa novim bumom investicija i proizvodnje u Americi.

Oni koji usvoje ovu kratkoročnu perspektivu će prirodno zaključiti da Kina slabi i da je Amerika i dalje na vrhu.

Daleko od toga da opada, ona ima koristi od razvoja globalizacije, dok najveće ekonomije orijentisane na izvoz (kao što su Kina i Nemačaka) trpe.

Takav optimizam – neki bi možda rekli oholost – pothranjuje strahove Kine od toga da će biti potčinjena, zato što povlači snažne istorijske paralele.

Hegemoni mogu, a obično to i čine, zlonamerno da odgovore onima koje smatraju za izazivače: Britanija je uništila Kinu početkom 19. veka opijumom, a SAD su osujetile izazov Japana krajem 20. veka.

Lako je zaboraviti da je tokom 1980-tih i početkom 1990-tih zabrinutost SAD zbog nepravedne industrijske konkurencije Japana bila toliko izražena da su čuveni komentatori objavljivali knjige sa naslovima kao što je „Predstojeći rat sa Japanom“.

Kada je japanski balon cena imovine pukao 1991, mnogi Japanci su sumnjali na američku zaveru, zbog uloge koju je politika SAD odigrala u neodrživom gomilanju duga Japana 1980-tih.

Veoma je lako prilagoditi ovaj scenario sadašnjem kontekstu.

Na kraju krajeva, nije li veliki porast cena imovine u Kini 2010-ih (uključujući ludnicu u špekulacijama na polju nekretnina) delimično rezultat labavog američkog monetarnog režima nakon globalne finansijske krize?

Tužna istina je da su oba narativa loši vodiči za političke probleme u sadašnjosti.

Kad razmišljaju na duže staze, kreatori politika moraju da izbegavaju zov sirene determinizma.

Nema istorijskog zakona koji diktira koliko dugo mogu da traju pouzdane institucije.

Britanska finansijska nadmoć potrajala je više od dva veka, od kasnog 17. veka do posle Drugog svetskog rata.

Ali to ne znači da će američka finansijska nadmoć trajati toliko dugo.

Kratkoročne fluktuacije su još lošiji vodič.

Na kraju krajeva, mnoge zemlje koje su imale koristi od globalizacije doživele su šokove i neuspehe, samo da bi se prilagodile i ojačale.

Urušavanje balona nekretnina ne mora da uništi Kinu, kao što kolaps nekretnina 2008. nije uništio SAD.

Kina bi mogla da uči iz iskustva drugih brzo razvijajućih azijskih ekonomija, kao što je Južna Koreja, koja je doživela duboke poremećaje 1970-tih (naftna kriza), početkom 1980-tih (međunarodna dužnička kriza) i ponovo krajem 1990-tih (azijska finansijska kriza).

U svakoj prilici, ona je adaptirala svoj model rasta i razvijala se.

Svi žele jednostavnu priču.

Ali pravi zadatak istorijske analize trebalo bi da bude da razlaže determinističke narative, a ne da im ugađa.

Autor je profesor istorije i međunarodnih odnosa na Univerzitetu Prinston. Njegova poslednja knjiga nosi naziv: “The War of Words: A Glossari of Globalization”

Copyright: Project Syndicate, 2023.
www.project-syndicate.org