Foto: Shutterstock/Tomas RaginaNiko ne sumnja da će administracija novoizabranog američkog predsednika Donalda Trampa pokazati malo obzira na multilateralizam.
Čak i imeovani, globalno orijentisani poput ministra finansija Skota Besenta, veruju da je svrha angažovanja sa međunarodnim institucijama „pobeda“.
Amerika treba da se angažuje, ali samo da ne trpe njeni interesi.
Tipična američka kritika multilateralizma pretpostavlja da je postojeći poredak suštinski narušen i da je potreban šok za međunarodne institucije da bi se otklonile pretnje interesima SAD ili izazovi američkoj tački gledišta.
Ali šta će doći posle šoka?
Biće potrebno da postoje novi principi uređenja, a oni neće proizaći iz jednostavnog zahtevanja da svi budu na strani Sjedinjenih Država.
Doduše, dijagnoza nije sasvim pogrešna. Slabost nedavnih multilateralnih napora odražava dublju intelektualnu i političku fragmentaciju.
Dok je Međunarodni monetarni fond održavao godišnji jesenji sastanak u oktobru 2024. godine, BRIKS (Brazil, Rusija, Indija, Kina, Južna Afrika i četiri nove članice) sazvao je 36 nacionalnih lidera u Kazanju, u Rusiji, gde je diskusija bila usredsređena na zamenu međunarodnog monetarnog poretka zasnovanog na dolarima.
Otprilike u isto vreme, Konferencija potpisnica Konvencije o biološkoj raznolikosti se sastala u Kolumbiji, a ubrzo je usledio kontraproduktivan samit o klimi u Bakuu, u Azerbejdžanu, a zatim i uzaludni samit G20 u Rio de Žaneiru.
Da multilateralizam dobro funkcioniše, svi bi ti pregovori bili spojeni.
Međutim, odbijanje međunarodnog poretka nije novo.
U SAD, republikanske administracije ranih 1970-ih, ranih 1980-ih i ranih 2000-ih, sve su izrazile prezir prema multilateralizmu, zahtevajući da američki saveznici plate više za bezbednosni kišobran koji pruža.
Ričard Nikson i njegov ministar finansija Džon Konali nisu krili prezir prema međunarodnim institucijama, tvrdeći da samo dramatično remetilačka jednostrana akcija može da promeni stvari.
Njihova šok terapija počela je spektakularno u avgustu 1971, kada je Nikson okončao konvertibilnost dolara u zlato i uveo opšti porez na uvoz.
Druge zemlje su bile ostavljene da se nose sa svetom u kome je njihov izvoz poskupeo.
Slično tome, početkom 1980-ih, savetnici Ronalda Regana su bili otvoreno sumnjičavi prema MMF-u.
Mnogi u orbiti Džordža V. Buša ranih 2000-ih su tvrdili da je finansijska kriza u istočnoj Aziji diskreditovala Fond i da tokovi privatnog kapitala ionako mogu da zadovolje sve potrebe za finansiranjem razvoja.
U svakom slučaju, međutim, teška finansijska kriza je na kraju primorala na ponovno razmatranje.
Tokom 1970-ih, deprecijacija dolara navela je proizvođače nafte da podignu cene, a mnoge zemlje u razvoju uvoznice nafte morale su da budu spasene novostvorenim fondom za naftu MMF-a.
Rastući dolar i više američke kamatne stope dovele su 1982. do opšte dužničke krize, što je dovelo do toga da se MMF rekonfiguriše kako bi ispunio zahteve trenutka.
Do 1983. Regan je o Fondu govorio kao o glavnoj osovini međunarodnog finansijskog sistema.
Konačno, globalna finansijska kriza 2008. počela je u poslednjim godinama Bušovog predsedavanja.
Ubrzo su se vlade okupile na G20 i u drugim globalnim telima da obuzdaju posledice i postave nova pravila puta.
Na stranu noviju istoriju, postoji fundamentalniji razlog zašto će multilateralizam ostati suštinski. U svetu koji se čini da se deli na suparničke blokove, većina zemalja je s pravom fokusirana na zaštitu sopstvenih interesa.
A pošto ti interesi nisu u potpunosti usklađeni sa interesima Amerike, Kine ili bilo koje druge globalne sile, vlade žele da održe kontakt sa svakom suprostavljenom stranom.
Slična dinamika leži iza Pokreta nesvrstanih iz doba hladnog rata, koji je okupljao zemlje koje su odbijale da biraju između Amerike i Sovjetskog Saveza.
Isto tako, ASEAN se razvio iz zabrinutosti da Indonezija ne treba da stane na stranu nego bi mogla da se afirmiše stvaranjem čvršćih veza sa svojim susedima.
Evropska zajednica, koja je evoluirala u Evropsku uniju, takođe je nastala zato što Evropljani, iako su povezani sa SAD, nisu želeli da budu njen produžetak.
Do 2008. godine, usred nove finansijske krize, ASEAN je želeo da se kreće u pravcu da postane zajednica u stilu EU.
Gde god da pogledate danas, poruka je ista: ne želimo da biramo strane i ne treba da budemo primorani na to.
Britanski premijer Kir Starmer s pravom tvrdi da bi bilo „očigledno pogrešno“ da Ujedinjeno Kraljevstvo bira između Evrope i SAD.
Kao odgovor, Trampov savetnik Stiven Mur sugeriše da Britanci moraju da izaberu evropski socijalizam ili slobodna tržišta u američkom stilu.
Ali sa svakom vladom koja sada vodi neku vrstu industrijske politike, ovo suprotstavljanje je himera.
Izazovne istorijske epizode uvek donose spoznaju da svet zapravo nije konstruisan oko kalkulacija sa nultom sumom.
Američki ministar finansija Henri Morgentau je elegantno rekao na originalnoj konferenciji u Breton Vudsu: „Prosperitet je, kao i mir, nedeljiv. Ne možemo sebi priuštiti da to bude rasuto ovde ili tamo među srećnima ili da uživamo u njemu na račun drugih.”
U poslednjim mesecima Drugog svetskog rata, američki lideri su videli da ne mogu da izvojevaju mir radeći samo sa onima koji su usvojili američku knjigu.
Ako je tako moćnoj zemlji kao što su SAD 1945. još uvek trebalo da pridobije prijatelje i utiče na ljude, današnja Amerika to svakako mora učiniti.
Šok terapija za multilateralizam će dovesti do poremećaja ali posle toga mora da donese više međunarodne saradnje, jer alternative nema.
Autor je profesor istorije i međunarodnih odnosa na Univerzitetu Prinston. Njegova najnovija knjiga nosi naziv Sedam krahova: Ekonomske krize koje su oblikovale globalizaciju (Yale University press, 2023.).
Copyright: Project Syndicate, 2025.
www.project-syndicate.org
Danas ima eskluzivno pravo objavljivanja u Srbiji
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
