Alternative Trampovom smirivanju Rusije

Mira neće biti sve dok se Ukrajina se sama ne suoči sa Rusijom.

Mada, možda se ovo može prevazići. U teoriji, tehničke inovacije u minijaturizaciji ratovanja mogle bi da ponude nove načine za obezbeđivanje mira, a Francuska i Ujedinjeno Kraljevstvo – obe nuklearne sile – mogle bi da se uključe dok se Amerika povlači.

Vreme je da razmotrimo takve mogućnosti. Govoreći protekle nedelje u Odbrambenoj kontakt grupi za Ukrajinu u Briselu, američki sekretar za odbranu Pit Hegset izgleda da je predao mnoge ključne elemente koji bi bili predmet pregovora.

Pre nego što pregovori i počnu, SAD kažu da će nametnuti teritorijalne gubitke Ukrajini i zabraniti joj ulazak u NATO.

Što je još gore, nakon ovih komentara odmah je usledila euforična objava Trampa na društvenim mrežama o razgovoru koji je imao sa ruskim predsednikom Vladimirom Putinom.

Pošto su obe strane u ratu skoro iscrpljene, nije glupo istraživati opcije za postizanje trajnog mira u odsustvu potpune kapitulacije jedne strane.

Ali put koji je Tramp izabrao vodi direktno u nemogućnost.

Trajno i verodostojno rešenje zahteva uklanjanje uzroka rata. Ali, koji je to uzrok?

Za Ukrajince, uzrok je Putinova odluka da pokrene invaziju punog obima 24. februara 2022. Uklanjanje uzroka bi stoga zahtevalo promenu ruske vlade – što je malo verovatan ishod.

Za Putina, uzrok je ono što on vidi kao nelegitimnu vladu u Ukrajini.

Zaista, kako je jasno stavio do znanja u opsežnom eseju objavljenom u julu 2021. godine, on poriče legitimitet ukrajinske nezavisnosti.

Uklanjanje uzroka bi dakle zahtevalo eliminisanje Ukrajine kao suverene nacije.

Istorija je puna ironija, a najnovija serija inicijativa za mir usledila je uoči Bezbednosne konferencije u Minhenu tokom proteklog vikenda, sastanka koji se održava nekoliko stotina metara od mesta najpoznatijeg neuspelog pokušaja mirenja u savremenoj istoriji.

Tamo je, 1938. godine, Adolf Hitler uspeo da ubedi Britaniju i Francusku da je Čehoslovačka, a ne nacistička Nemačka, uzrok sukoba na kontinentu.

Nakon višemsečne krizne diplomatije, britanski, francuski i italijanski lideri sastali su se sa Hitlerom u Führerbau-u („zgrada vođe“) u Minhenu i nametnuli političko rešenje Čehoslovačkoj, oduzimajući joj tzv. Sudetenland, zapadnu oblast sa značajnom nemačkom jezičkom manjinom koju je nacistička propaganda radikalizovala.

Iako mirovni sporazumi često proizlaze iz gađenja prema hororima rata, oni često postavljaju osnovu za nove sukobe.

U radio obraćanju Britancima 27. septembra 1938. godine, premijer Nevil Čembrlen razmišljao je o tome:“Kako je užasno, neverovatno to što treba da kopamo rovove i nosimo gas-maske ovde zbog svađe u dalekoj zemlji između ljudi o kojima ništa ne znamo“.

U roku od godinu dana, Britanci su stavljali gas-maske i gradili odbrambene linije.

U međuvremenu, u Francuskoj je argument za mir (pomirljivost) 1938. i 1939. godine bio sažet u pitanju: „Mourir pour Dantzig?“ („Umreti za Gdanjsk?“ – antiratni slogan kojim se neposredno pred izbijanje Drugog svetskog rata u delu francuske javnosti izražavalo nezadovoljstvo politikom tadašnje vlade koja će dovesti do sukoba sa nacističkom Nemačkom, prim. pre.).

Ali oni koji su verovali da su sebi obezbedili sigurnost kroz pametnu diplomatiju ubrzo su umirali za Francusku.

Jezik neuspelog mirovnog rešavanja prati poznat obrazac.

Prvo, rečeno nam je da će se velikani time baviti, isključujući dosadne manje zemlje sa njihovim komplikovanim istorijama.

Kao što je Tramp rekao o svom razgovoru sa Putinom, „obojica smo razmišljali o velikoj istoriji naših nacija.“ Velike evropske sile su pokazale istu aroganciju 1938. godine.

Drugo, rečeno nam je da će jednostavna logika biti dovoljna. Ili, kako je Tramp rekao, „predsednik Putin je čak iskoristio moj veoma snažan slogan iz kampanje, „ZAJEDNIČKI OSEĆAJ““.

Takođe je bila zajednička logika da je pitanje Sudetland, a ne Hitlerova želja da ujedini Evropu pod nacističkom vladavinom, bila srž krize iz 1938. godine.

Treće, mirovni zagovarači pozivaju na pretnju kolapsa civilizacije.

Rusija je dosledno pretila nuklearnim ratom, a slični strahovi od eskalacije oblikovali su britanske odluke krajem 1930-ih.

„Pravi trijumf“, rekao je Čembrlen Predstavničkom domu 3. oktobra 1938. „jeste to što predstavnici četiri velike sile mogu da se dogovore o načinu sprovođenja teške i delikatne operacije putem diskusije, umesto putem sile i oružja, i time su sprečili katastrofu koja bi završila civilizaciju kakvu smo je poznavali“.

Gledajući unazad, pravi trijumf bio bi zamrznuti sukob dok se ne pronađe pravo rešenje.

To bi moglo potrajati decenijama, kao u posleratnoj Nemačkoj, ili još duže, kao na Korejskom poluostrvu od primirja iz 1953.

Može doći do postepenog otopljavanja, kao što se dogodilo u odnosima između Istočne i Zapadne Nemačke, ili možda neće.

U svakom slučaju, Zapadna Nemačka i Južna Koreja ostale su sigurne nakon što su borbe prestale jer su bile zaštićene okvirom odvraćanja Hladnog rata.

Slično tome, efikasno odvraćanje je ključ za osiguranje da sukob u Ukrajini ostane zaista zamrznut i da Rusija ne koristi zamrzavanje da izgradi svoju vojnu moć dok ne bude mogla primeniti neodoljivu silu.

Tokom Hladnog rata, takvo odvraćanje postignuto je pretnjom uzajamnog sigurnog uništenja. Isti mehanizam mogao bi sada ponuditi izlaz.

To bi moglo primeniti Francuska i Velika Britanija, koje su, zajedno sa SAD-om i Rusijom, strane u Budimpeštanskom memorandumu iz 1994. godine, prema kojem je Ukrajina pristala da se odrekne više od 1.700 nuklearnih oružja iz sovjetskog doba u zamenu za obećanje drugih strana da će osigurati teritorijalni integritet Ukrajine.

Francuska ili Velika Britanija – ili po mogućstvu obe – mogle bi da obezbede nuklearna oružja Ukrajini i bilo kojim drugim ranjivim ciljevima ruske agresije.

Da su Britanija i Francuska bile u mogućnosti da efikasno naoružaju Čehoslovačku 1938. ne bi bilo nemačke invazije, i možda ne bi bilo ni Drugog svetskog rata.

Ali to jednostavno nije bilo moguće u to vreme. Danas je drugačije. Francuska i Britanija poseduju sredstva za odvraćanje, a tehnološki transferi su mnogo lakši.

Dugo se govori o pronalaženju novog oblika multilateralizma u svetu koji postaje sve fragmentiraniji i multipolarniji.

Francuska i Britanija imaju priliku da pokažu kako bi to moglo funkcionisati i kako bi moglo obnoviti neki mir i sigurnost u svetu koji se ljulja na ivici provalije.

Autor je profesor istorije i međunarodnih odnosa na Univerzitetu Prinston, autor je najnovije knjige „Sedam krahova: Ekonomske krize koje su oblikovale globalizaciju (Yale University Press, 2023).

Copyright: Project Syndicate, 2025.
www.project-syndicate.org

Danas ima eksluzivno pravo objavljivanja u Srbiji