Kako bi Trampov antiglobalizam mogao da se izjalovi?

On je naveo Kinu, Kanadu i Meksiko kao svoje prve mete, ali ostaje da se vidi da li želi grend slem ili više uslovnih mera povezanih sa drugim političkim pitanjima (kao što je sticanje TikToka). Za sada je jedino izvesno da će njegova administracija koristiti tarife da izvlači ustupke tamo gde može.

Pitanje je, međutim, komplikovano, jer su tarife usko u interakciji sa drugim komponentama ekonomske politike, kao što je devizni kurs.

U teoriji, više carine bi trebalo da smanje uvoznu potražnju i podignu devizni kurs, što na kraju čini inostranu robu ponovo jeftinijom. Zbog toga je Tramp ranije tvrdio da carine zapravo ništa ne koštaju Amerikance, na osnovu toga što plaćaju američki trgovinski partneri.

Ali trgovinskom politikom i politikom deviznog kursa uglavnom upravljaju različite agencije – Ministarstvo trgovine i Trezora i sukobi su često bili karakteristika njihovih interakcija.

Tokom 1930-ih, svet je završio duboko podeljen jer su trgovinski pregovarači tvrdili da ne mogu ništa da urade dok se devizni kursevi ne fiksiraju, dok su monetarni zvaničnici tvrdili da nikakvo poravnanje deviznog kursa nije moguće dok ne dođe do opšteg otvaranja trgovine.

U tom slučaju, protekcionizam je eskalirao.

Što dodatno komplikuje stvari, drugi mehanizam je od tada došao do izražaja: platni bilans. Pošto zemlja sa velikim trgovinskim deficitom, poput Sjedinjenih Država, mora nekako da plati svoj uvoz, oslanja se na strance da kupe njene hartije od vrednosti ili investiraju u njene kompanije.

Ovi prilivi stranih sredstava u SAD su na veoma visokom nivou, jer Amerikanci ne štede mnogo. Zemlja uvozi ušteđevinu iz ostatka sveta da bi platila svoj trgovinski deficit. Da nije toga, Amerikanci bi morali manje da konzumiraju, što bi se doživljavalo kao pad njihovog životnog standarda.

Više carine ugrožavaju ovaj aranžman, jer su SAD potrebne strane investicije da bi pokrenule svoj budući rast.

Bivši predsednik Džo Bajden je shvatio da je strani kapital neophodan da bi se „bolje izgradilo“, a Tramp bi trebalo da zna da bez njega ne može da ispuni svoje obećano „zlatno doba“.

Možda su zato neki od njegovih prvih gostiju u Beloj kući bili Masajoši, sin japanskog investicionog giganta SoftBank, predsednik kompanije Oracle i izvršni direktor OpenAI, „veliki novac i visokokvalitetni ljudi“ koji stoje iza novog poduhvata vrednog 100 milijardi dolara (Zvezdana kapija) za izgradnju infrastrukture veštačke inteligencije.

Ironija bi trebalo da bude očigledna. Trampov pokušaj da povrati suverenitet i uvede „novu eru nacionalnog uspeha“ zavisi od iste kombinacije tehnologije i globalizovanih finansija koja je nagrizla američku srednju klasu i pretvorila mnoge Amerikance u Trampove glasače.

Ali ova zavisnost od globalnog kapitala nije samo ironična već takođe ostavlja Ameriku ranjivom. Ako bi strani novac presušio, Trampovo obećano čudo postalo bi noćna mora.

Jedno rano upozorenje bilo bi ako tržišta obveznica postanu zabrinuta zbog kapaciteta Amerike da otplati veliki dug koji je akumulirao.

Od 2022. kada je britanska premijerka Liz Tras napravila slično kockanje sa rastom, tržište obveznica se vratilo kao sila koju čak ni Amerikanci ne mogu da ignorišu.

„Prevelika privilegija“ izdavanja glavne globalne rezervne valute ne znači da možete učiniti apsolutno sve.

Tržišni sentiment se može promeniti, a kada se to dogodi, obično je prilično dramatičan – kao 1931. ili 1971. Kredibilitet se može pasti u žrtvu sumnje posebno u svetu u kome je američki dolar naoružan za različite političke ciljeve.

Strano finansiranje bi takođe moglo da opadne ako se obećana svetla budućnost odjednom učini prenaglašenom ili ako tehnologija razočara.

Mnogi investitori već brinu da bi današnje neverovatne procene tehnoloških akcija mogle ukazivati na balon. Velika opklada na ovaj potencijalno novi pokretač rasta zahtevaće ogromna ulaganja, ali ako balon pukne, mnogi projekti će postati nasukana imovina.

Još jedan razlog zbog kojeg bi strano finansiranje moglo da prestane jeste taj što određene vlade intervenišu kako bi sprečile građane i firme svojih zemalja da ulažu u SAD.

Ovo je jedan od potencijalnih odgovora na novi trgovinski rat ili jak režim dolara. Ako francusko vino, nemački automobili ili kineski automobili, avioni i solarni paneli ne mogu da se prodaju konkurentno u Americi, te vlade bi mogle da počnu da vagaju svoje opcije, a figure poput Son bi mogle da se suoče sa više prepreka u pokušaju da dovedu poslove i investicije u SAD.

U stvari, jedan od najlakših načina da vlade utiču na prekogranične tokove kapitala jeste da revidiraju način oporezivanja stranih investicija.

S obzirom na to da se američki tehnološki giganti već žale Trampu na nepovoljan poreski tretman koji dobijaju drugde, posebno u Evropi, poreska politika bi mogla postati još jedno pitanje naoružanja.

OECD-ov dogovoreni globalni minimalni porez na preduzeća je očigledno ugrožen, pošto su Tramp i republikanci u Kongresu izgleda željni da smanje korporativne poreze koliko god mogu.

Ako to urade, Evropljani će možda imati još više razloga da uzvrate povećanjem poreza ne samo na strane kompanije u Evropi, već i na investicije svojih kompanija i građana u SAD. To bi moglo da preusmeri neka evropska sredstva nazad u Evropu, dok bi SAD dodatno otežalo balansiranje svog tekućeg računa.

Ekonomska moda je zarazna. Samo je pitanje vremena kada će neko slediti Trampovu logiku i ponuditi plan da „Evropa ponovo bude velika“. Američka dužnička kriza mogla bi biti perverzni rezultat kampanje njegove administracije protiv globalizma.

Autor je profesor istorije i međunarodnih odnosa na Univerzitetu Prinston. Njegova najnovija knjiga nosi naziv Sedam krahova: Ekonomske krize koje su oblikovale globalizaciju (Yale University press, 2023.).

Copyright: Project Syndicate, 2025.
www.project-syndicate.org

Danas ima eskluzivno pravo objavljivanja u Srbiji