„Henri Kisindžer umire slavljen, ali zašto?“: Analiza Sajmona Tisdala u Gardijanu

Ali za ovaj čuveni aforizam, Henri Kisindžer, strateg hladnog rata, američki državni sekretar, savetnik 12 američkih predsednika i navodni ratni zločinac – koji je umro sa 100 godina – predstavlja značajan izuzetak.

Čovek koji je izmislio šatl diplomatiju, promovisao koncept realpolitike tvrdoglavih očiju i sledio prolazne fatamorgane između neprijateljskih supersila, paradoksalno je živeo životom višestrukih profesionalnih neuspeha koji su se srećno završili, obeležen generalno visokim međunarodnim poštovanjem.

Kisindžer je tokom svoje duge karijere bio šampion američke globalne hegemonije koja se sada raspada.

On i njegovi emulatori dali su imperijalizmu novo, postkolonijalno lice, težeći zapaženom nacionalnom interesu bez obzira na cenu – koji su uglavnom bili nametnuti drugima.

Pa ipak, tri stuba Kisindžerovog dostignuća – otvaranje prema komunističkoj Kini 1979, manje konfrontacijski odnos sa Sovjetskim Savezom i potraga za zajedničkim jezikom između Izraela i Arapa – izgrađena su na slabim temeljima koji su se kasnije srušili.

Odlazak Ričarda Niksona u Peking 1972. gde je upoznao Mao Cedunga, u to vreme je viđen kao podvig koji oduzima dah. Taj manevar, ne tako suptilan pokušaj da se zaobiđu Rusi, postao je poznat kao „igranje na kinesku kartu“.

U svakom slučaju, u teoriji, to je izvršilo pritisak na sovjetskog lidera Leonida Brežnjeva.

Ali, dugoročno gledano, postrevolucionarna Kina, a ne SAD, imale su ogromne koristi od ovog prvog, provizornog angažmana i kasnijeg, brzog i neuporedivog ekonomskog, poslovnog i investicionog buma.

Deng Sjaoping, koji je preuzeo vlast 1978. nakon Maove smrti dve godine ranije, u potpunosti je iskoristio normalizaciju kako bi započeo izgradnju globalne supersile koja danas, kažu neki, egzistencijalno ugrožava Kisindžerovu američku hegemoniju.

Bilo bi apsurdno okriviti ga za transformaciju moderne Kine u agresivnog, ekspanzionističkog grabljivca koji slabo vodi računa o demokratiji i ljudskim pravima.

S druge strane, predsednik Si Đinping, koga je upoznao u julu, očigledno sledi Kisindžerov model.

Detant sa Sovjetskim Savezom i niz sporazuma o kontroli nuklearnog naoružanja koje su potpisali Niksonovi republikanski naslednici, Ronald Regan i Džordž HW Buš (obojicu savetovao Kisindžer), konvencionalno se smatraju dodatnim perjem u njegovoj kapi.

Ali konačni raspad Sovjetskog Saveza i završetak hladnog rata 1989-91 – ključni, trijumfalni cilj zapadnih kreatora politike koji su se ugledali na Vašington – izazvali su poniženje za ruski narod.

Umesto da pomognu novim moskovskim liderima da izgrade funkcionalnu, prosperitetnu demokratsku državu, Buš, a potom i Bil Klinton, unovčili su „dividendu mira“ i, po mišljenju Vladimira Putina, prekršili su svoju reč o proširenju NATO-a na istok.

Gledajući unazad, ovo je bio neuspeh opterećen propastima.

Da li je Putin učenik Kisindžerovog pragmatizma i realpolitike – njih dvojica su se sreli u Kremlju 2017. – otvoreno je pitanje.

Ono što je jasno jeste da je sadašnji lider Rusije duboko upoznat sa trikom „kineske karte“.

Nekoliko nedelja pre invazije na Ukrajinu u februaru prošle godine, Putin i Si održali su samit na kojem su proglasili partnerstvo bez ograničenja. Stolovi su se okrenuli.

Sada su SAD bile te koje su diplomatski pogrešile.

Kina: veći problem nego ikad, izazivajući američko liderstvo i vrednosti širom sveta. Rusija: gorko ogorčena sila koja se ponovo oporavlja i sada ponovo preti miru u Evropi.

Oba su nasleđe Kisindžerovog sveta i maksimalističkog razmišljanja koje je često uticalo na njegove postupke.

Kisindžer je pomogao da se okonča rat Jom Kipur 1973.

Jedva da je potrebno baciti pogled na užasnu patnju u Gazi da bismo znali da su uspesi američkog bliskoistočnog mirotvorstva, pod Kisindžerom uglavnom iluzorni.

Naravno, Kisindžer je pomogao da se okonča rat Jom Kipur 1973. Ali osnovna zagonetka – kako Jevreji i Palestinci mogu da žive jedni pored drugih u spornoj zemlji – ostaje suštinski nerešena 50 godina kasnije.

A stalna percepcija američke političke jednostranosti koja nepravedno favorizuje Izrael datira još iz Kisindžerovog vremena na funkciji.

Trajajući tako dugo i nastavljajući da doprinosi spoljnopolitičkim debatama, Kisindžer je postao jedinstven svedok sukoba, muka i trijumfa onoga što je postalo poznato kao američki vek – međunarodnog poretka kojim dominiraju SAD, posle 1945.

Ali u mnogim aspektima, činilo se, poput kralja Kanuta, da se odupire i suprotstavlja sve većoj plimi svetskih poslova, koja je sve više naglašavala važnost nacionalnog samoopredeljenja i ljudskih prava.

Njegova podrška ubistvenom vojnom udaru u Čileu 1973. kojim je zbačena izabrana vlada Salvadora Aljendea i dovedena diktatura Augusta Pinočea, i dalje se ističe kao užasan spomenik kratkovidnom, destruktivnom američkom neoimperijalizmu tog doba.

Podrška SAD nasilnim hladnoratovskim nacionalističkim grupama usred posredničkih ratova sa Sovjetskim Savezom, kao što su Unita u Angoli ili kasnije, Kontrasi u Nikaragvi, i Vašingtonsko podržavanje najgore vrste afričkih i bliskoistočnih diktatora – jer je to navodno odgovaralo geopolitičkom američkom interesi – bile su politike koje su mnogo dugovale Kisindžerovom razmišljanju.

A onda je bio Vijetnam. Iako se Kisindžeru pripisuje da je pomogao da se okonča rat, ono što je zaveštao, ne za razliku od Donalda Trampa u Avganistanu, bila je slomljena, razbijena zemlja koja je brzo podlegla totalitarnom preuzimanju vlasti, čineći prethodne žrtve uzaludnim.

Za neke koji se toga sećaju, Kisindžeru nikada neće biti oprošteno tajno bombardovanje neutralne Kambodže 1969-70, kao deo kampanje u Vijetnamu. Kisindžer je navodno rekao američkom vazduhoplovstvu da napadnu „sve što leti ili bilo šta što se kreće“.

Ubijeno je oko 50.000 civila.

Njegove radnje su ispitane u knjizi Kristofera Hičensa iz 2001.

„Suđenje Henriju Kisindžeru“, gde je optužen da je počinio brojne ratne zločine. Ali kako su decenije prolazile i on je postepeno preuzimao ulogu najstarijeg starijeg državnika, takve strahote – i svi njegovi višestruki neuspesi – uglavnom su ostavljeni po strani.

Kisindžer je bio čovek drugačijih godina. Bilo bi dobro verovati da je, sa njim, to doba prošlo.