Hezbolah meta narodnog gneva

Desila se ispred hotela Sen-Žorž, simbola mondenskog Bejruta pre građanskog rata.

Eksplozija je bila delo bombaša samoubice. Iza sebe je ostavila 11 metara širok i dva metra dubok krater.

Meta je bio bivši višestruki premijer Libana i milijarder Rafik Hariri, koji je stekao svoje bogatstvo kao vlasnik firme koja je baš taj kraj grada izgradila posle rata. Još 21 čoveka je bombaš samoubica odveo u smrt.

Opisana detonacija se nije desila pre tri nedelje, nego pre 15 godina, u februaru 2005.

Kao čin terorizma bila je direktan povod za „Revoluciju kedrova“, usled koje se, pod pritiskom libanske javnosti i velikih sila, sirijska vojska posle 29 godina okupacije povukla iz Libana.

Hariri je pred smrt upravo radio na tome, zbog čega je prva sumnja za organizaciju atentata pala na Damask i njenog saveznika u Libanu – Hezbolah.

Savet Bezbednosti UN je 2005. oformio specijalnu komisiju čiji je zadatak bio da istraži slučaj, a 2009. i specijalni tribunal sa sedištem u Nizozemskoj.

Komisiju je jedno vreme vodio i našoj javnosti poznati Serž Bramerc, pre nego što će naslediti Karlu del Ponte 2007.

Prošlog utorka je tribunal konačno doneo presudu koja verovatno neće imati pravne posledice ali bi mogla da ima političke.

Od petorice imenom i prezimenom optuženih za atentat, samo je jedan okrivljeni, Salim Ajaš, proglašen krivim.

Trojica su oslobođena optužbi, a jedan, Mustafa Badredin, je 2016. poginuo u ratu u Siriji pod nejasnim okolnostima. Svi oni su bili članovi Hezbolaha, a Badredin je bio čak i visoko pozicioniran komandant.

Upravo zbog toga je tribunal razmatrao pitanje političke pozadine, odnosno da li Hezbolah i Sirija stoje iza atentata na premijera Libana.

Formulacija sudske presude je vrlo diplomatska: Sirija i Hezbolah jesu imali motiv, ali nema dokaza za Hezbolahovu umešanost, niti direktnih dokaza za sirijsku umešanost.

Pa ipak, jedan član Hezbolaha je proglašen krivim, a metod istrage koji se bazirao prevashodno na analizi pozicije i vremena poziva sa mobilnih telefona mreže atentatora jasno upućuje na popriličnu logističku podršku.

Nameće se pretpostavka da bi tu podršku svom članu mogao pružiti samo Hezbolah.

Ta pretpostavka je bitnija od toga ko zapravo stoji iza atentata.

U ovom političkom trenutku u kojem se Liban nalazi posle eksplozije amonijum-nitrata, bes naroda je usmeren ka svim političkim partijama, ali se polako prebacuje ka Hezbolahu, tražeći krivca za eksplozivni tovar u luci, za blokadu reforme sistema, za nestabilnost u zemlji.

Odgovornost je svakako podeljena između svih političkih partija, ali Hezbolah postaje žrtva sopstvenog političkog uspeha.

Od svih partija, on je zapravo jedina efikasna.

Kao paravojna organizacija, sposobniji je od zvanične vojske Libana. Zbog svoje nezaobilazne uloge, on je u svakoj vladi imao mesta u ministarstvima i javnim preduzećima, uključujući, ispostavlja se i u lučkoj vlasti Bejruta.

To ga čini direktno odgovornim u očima dela stanovništva koji mu i inače nije naklonjen.

Na to, dolazi i teret njegovih dugogodišnjih političkih saveznika: pokreta Amal i Slobodnog patriotskog pokreta.

Amal vodi Sabih Beri, predsednik parlamenta od 1992, a SPP je partija predsednika države Mišela Auna.

Strategija Hezbolaha je svih ovih godina bila da ne uzima mnogo ministarskih mesta nego da ih prepušta svojim partnerima.

Ilustracije radi, u prethodnoj vladi, Hezbolah je držao samo dva od 19 ministarstava. Ceo svet je svestan snage Hezbolaha, zbog čega je njihova strategija da tu snagu ne pokazuju u borbi za fotelje.

To, i skroman život njihovog vođe, Hasana Nasrale, obezbeđuju Hezbolahu poštovanje i nešiitskih Libanaca.

Pat koji su izvojevali u ratu protiv Izraela 2006. im daje imidž branitelja Libana među skoro svim Libancima.

Međutim, korupcija Amala i SPP-a je postala opterećenje za Hezbolah.

Građani sada Hezbolahu pripisuju krivicu za odbranu sektarijanskog sistema koji je doveo Liban do kolapsa.

Nasrala je 14. avgusta u toku svog televizijskog obraćanja stao u odbranu predsednik Auna i nekoliko puta spomenuo pretnju od građanskog rata, što je shvaćeno kao upozorenje građanima Libana da ne dovode poredak u pitanje.

Uporedo, pojavljuju se glasine da je amonijum-nitrat u luci bio zapravo Hezbolahov, uprkos demantiju samog Nasrale.

Prošle nedelje je te glasine objavio i berlinski list „Die Welt“, navodeći da su mu potvrđene u zapadnim obaveštajnim službama.

„Die Welt“ dodaje da je upletena i Iranska revolucionarna garda, glavni saveznik Hezbolaha.

Istinitost tih tvrdnji konzervativni list nije mogao da potvrdi, ali one se uklapaju u gotovo svakodnevne napade Vašingtona, Tel Aviva i Rijada, na Iran preko Hezbolaha.

Zajedno, ta glasina, presuda za atentat na Haririja, i odbrana urušenog libanskog političkog sistema prave od Hezbolaha metu narodnog gneva.

Na Hezbolah je usmerena sva pažnja kao jedinog faktora koji je u stanju da spreči pad sektarijanskog režima.

Upravo tu pažnju i pripisivanje tolike odgovornosti je Hezbolah godinama izbegavao.

Stavši u odbranu urušenog sistema, ova partija revolucionarnog islama se našla na putu novog političkog impulsa koji od nje čini reakcionarnu stranku i čuvara neodrživog.

Jedno rešenje koje se pojavilo jeste da se oformi vlada kojoj bi parlament podario zakonodavna ovlašćenja kojima bi mogla da saseče sadašnji i podigne novi sistem.

S obzirom da takvi potezi imaju nekoliko presedana u libanskoj istoriji, a u očaju traganja za novim rešenjima, Liban bi zaista mogao da posegne za takvim rešenjem.

Naravno, to je jedino moguće ukoliko to dopusti – Hezbolah.

Što se tiče optuženih i presuda za eksploziju iz 2005, niko ne očekuje da će ikoga od njih stići ruka međunarodnog prava. Hezbolah je odavno rekao da on tribunal ne priznaje i za pretpostaviti je da svoje članove nikada neće izručiti.