Hiljade kitova godišnje umire na pramcima brodova: Da li možemo da ih spasimo?

Nalazili su se u istraživačkoj stanici u blizini obala Britiš Kolumbije dok je njena koleginica gledala snimak uživo sa jednog drona, piše Gardijan.

„Samo je rekla: o moj bože“, kaže Vrej.

Videla je grbavog kita koji je migrirao na jug, plivajući bez upotrebe repa.

Vrej i njene kolege u neprofitnoj organizaciji Bi-Si Vejls posvećenoj istraživanju i zaštiti kitova duž severne obale Britiš Kolumbije su se okupili oko kompjuterskog ekrana da gledaju snimak.

„Odmah smo svi znali da ovaj kit najverovatnije ima povredu leđa“, rekla je ona i dodala da je to gotovo sigurno rezultat udarca broda.

Kasnije su otkrili da je u pitanju kit kojeg svi znaju pod imenom Mun (Mesec).

Sudar sa plovilom je jedna od najvećih pretnji za kitove koji, ako ne umru od samog udarca, obično je samo pitanje vremena kada će.

U Munovom slučaju, Vrej zna da je ovaj kit prešao put od 3.000 milja, migrirajući na Havaje.

Pošto svake godine hiljade kitova bude udareno, a broj brodova se ubrzano povećava širom sveta, ovaj problem postaje sve ozbiljniji.

Kako nedavni izveštaj Ujedinjenih nacija pokazuje, postoji sve veća politička volja da se zaštite svetski okeani i njihovi stanovnici.

Pitanje je da li je uopšte moguće spasiti kitove od umiranja na pramcima brodova.

Nove tehnologije sugerišu da jeste – ali za to će biti potrebne sve rapoložive snage.

Komercijalno kitolovstvo, zbog kojeg je ubijeno tri miliona kitova tokom 20. veka, je sredinom 1980-tih zabranjeno u većini zemalja.

Broj brodova na globalnom nivou se učetvorostručio između 1992. i 2012, a iako je povećanje pomorskog saobraćaja najizraženije u Aziji, ono se događa svuda.

Na primer, duž zapadne Evrope gustina brodova i čamaca je porasla za više od trećine sredinom 2010-tih, navodi se u nedavnom izveštaju.

„Teretni brodovi, ribarski brodovi, trajekti… Plovni saobraćaj raste širom celog spektra“, kaže Sara Marli iz škotskog Rural koledža, koja je predvodila istraživanje.

Sledstveno tome, rizik od fatalnih udara brodom je porastao.

Podaci na globalnom nivou su ograničeni, ali ako se izvuku iz regionalnih istraživanja, godišnji broj je „šokantno veliki – hiljade do desetine hiljada“, kaže Šon Brilant iz Kanadske federacije za divlje životinje.

Prema podacima Međunarodne komisije za kitolov (IWC), broj udara raste, a ugrožene vrste su u opasnosti širom sveta.

Do sada su postojala dva glavna rešenja.

Jedno je skretanje ruta za isporuke brodovima dalje od staništa kitova što se, uprkos tome što je efikasno, retko događa.

Drugo je ograničenje brzine, ali ona se razlikuju po obimu i primeni.

Na većini mesta koja imaju ograničenja brzine u cilju zaštite kitova, limit je 10 čvorova, odnosno 18,5 kilometara na sat.

Ova brzina je zasnovana na brojnim studijama u kojima su poređeni fatalni udarci sa onima koji, navodno, nisu usmrtili kita.

Rezultati su pokazali da verovatnoća da će kit umreti od udara iznosi oko 50 odsto pri brzini od 10 čvorova, u poređenju sa gotovo izvesnom smrću pri dvostrukoj brzini.

Međutim, istraživači su utvrdili da rizik da će kit stradati pri 10 čvorova i dalje iznosi 80 odsto kada su u pitanju veliki brodovi, dok za manja plovila, kao što su ribarski čamci, rizik ipak ostaje iznad 50 odsto.

„To znači dve stvari. Jedna je da ne možemo da se oslonimo na ograničenja brzine u rešavanju ovog problema. A drugo je da moramo da obratimo pažnju na manja plovila“, kaže Brilant.

Međutim, jedan fizičar i pomorski biolog smatra da je pronašao način: umesto da se kapetanima brodova daju uopštene informacije o kitovima, on je razvio sistem koji ih upozorava kada se kreću ka udarcu, taman na vreme da mogu da skrenu.

Ovaj sistem Danijela Ziterbarta za uzbunjivanje se priprema već decenijama ali sada se, kako kaže, on i njegove kolege u okeanografskoj instituciji Vuds hol u Masačusetstu približavaju kraju.

U poslednjem izvešaju oni navode modele šansi da brodovi primete kitove ne vreme da ih izbegnu zahvaljujući upotrebu njihovog, sada komercijalizovanog, sistema: u pitanju je softver povezan sa termalnim kamerama kojima se detektuje vruć vazduh koji kitovi izdišu kroz rupu na leđima.

Za manje, manevarske brodove kojima je potrebno manje vremena da reaguju, verovatnoća je „već 99 odsto“, kaže Ziterbart.

S druge strane, glomaznim, brzim kontejnerskim brodovima je potrebno duže vreme upozorenja, tako da kamere moraju da detektuju kitove dok se nalaze još dalje.

„Trenutno je pouzdan domet detekcije između dva i tri kilometra, a moramo da učinimo da dođe na četiri“, objašnjava Ziterbart.

Kako dodaje, to je moguće postići za dve do tri godine, kada će šanse da brzi kontejnerski brod na vreme primeti kita iznosti oko 80 odsto.

Pored ovog, počinju da se pojavljuju i drugi komercijalni sistemi za detekciju, kao što je onaj kompanije Orka AI.

„Zaista verujemo da imamo na raspolaganju svu neophodnu infrastrukturu“, kaže koosnivač ove kompanije Dor Raviv.

Ali, čak i ako tehnologije ispune ova obećanja, kompanijama su potrebne pozamašne investicije – za početak, samo termalne kamere koštaju između 30.000 i 250.000 dolara.

Međutim, postizanje regulacije – bilo pomoću obaveznih ograničenja brzine, zona zabrane plovidbe ili sistema za detekciju kitova – je lakše reći nego učiniti.

Za usvajanje politike zabrane komercijalnog lova na kitove je, na primer, trebalo da prođu decenije.

Ono što će ipak pomoći su bolji podaci koji otkrivaju prave razmere problema i koja rešenja imaju najveći uticaj, ali to zavisi od toga da li će kapetani brodova dosledno prijavljivati svaki put kada udare kita, zaključuju istraživači.