Hladni rat za libijski naftni polumesec

Zbog toga su ove nedelje intenzivirani diplomatski napori u Evropi i regionalnim glavnim gradovima kako bi se sprečio ulazak Kaira u sukob – što je potez koji bi svakako izazvao reakcije ne samo Turske, nego i vlasti Ujedinjenih Arapskih Emirata.

Galama oko sudbine Libije sve je glasnija od kada se proteklog vikenda vođa Libijske nacionalne armije (LNA) Kalifa Haftar povukao nakon neuspeha dugog 15 meseci da sa svojim snagama zauzme Tripoli od snaga međunarodno priznate vlade Nacionalnog jedinstva (GNA), koja ima podršku Turske.

Nakon ovog neuspeha Haftarovih snaga dovedena je u sumnju njegova sposobnost da svrgne vladu u Tripoliju.

Dve strane sada su otpočele borbe na periferiji grada Sirta gde je Moamer el Gadafi ubijen 2011. u američko-britanskoj intervenciji.

Snage GNA nalaze se nekih 30 kilometara od Sirta i preuzele su pozicije blizu gradske elektrane, dok su snage LNA, koje podržavaju Egipat, UAE i Rusija, ušle u gradska područja.

Posredi je, piše britanski dnevnik, borba regionalnih država, globalnih moćnika, plemena, plaćenika i džihadista jer svi pokušavaju da uzmu ulog potencijalno najbogatije države na severu Afrike.

Libija je sada podeljena između istoka i zapada između dve frakcije i njihovih pristalica.

Predsednik parlamenta frakcije sa istoka – sa snagama kojima je komandovao Haftar – u sredu je pozvao egipatskog predsednika Abdela Fataha al Sisija da nastavi da preti da će izvršiti invaziju ako zapadne snage GNA, koje takođe imaju podršku i Katara i Italije, budu nastavile da napreduju ka Sirtu.

Sisijeve pretnje da će braniti granice Egipta dočekane su pozivima Arapske lige za novo primirje, iako je stanje na terenu upućivalo da su snage GNA zapadno od Sirta spremne da nastave napredak protiv Haftarovih snaga.

„Dugo su bili kod kapija Tripolija i ubijali ljude granatama“, kazao je pripadnik GNA Favzi Kajralah za Gardijan.

„A kada je došlo vreme da se pomere, sve što su mogli bilo je da se vrate unazad nepunih 500 kilometara. Oni su slomljena sila.“

Da li će Egipat izvršiti invaziju na Libiju tema je o kojoj se uveliko raspravlja. Anas El Gomati, direktor Instituta Sadek iz Tripolija, kaže da će se „Sisi odlučiti na taj potez samo ukoliko Rusija pusti GNA i Turska prepusti Sirt kao i ako budu imali vojnu i finansijsku podršku drugog partnera kao što su UAE ili Saudijska Arabija.

To bi, tvrdi Gomati, bila kopnena ofanziva prema granici u pokušaju da se odvrate GNA i Turska od „libijskog naftnog polumeseca“ koji se proteže od Sirta do kapija Bengazija.

Politički analitičar Soner Kagaptaj, direktor turskog istraživačkog programa na Institutu Vašington, opisuje aktuelnu fazu libijskog konflikta kao „posrednički rat na dva nivoa“. Kako navodi, prvo između turskog lidera Redžepa Tajipa Erdogana i egipatskog Sisija koji su neprijatelji na Bliskom istoku.

„Sisi je sekularni general koji hapsi islamiste, a Erdogan je politički islamista koji zatvara sekularne generale. Njih dvojica ne mogu u istoj prostoriji ni 20 minuta. Drugo, Erdogan to vidi kao posrednički rat sa UAE, novijim neprijateljem“, tvrdi Kagaptaj.

Turska je takođe jasno izrazila nameru da povrati milijarde dolara duga iz ere Gadafija od građevinskog sektora koji je doživeo kolaps kada je diktator svrgnut. Mohamed Ali Abdalah, viši savetnik GNA-a, kaže da bi egipatsko postupanje moglo podstaći krizu.

„Egipat treba da bude deo rešenja u Libiji, a ne deo problema, kao što je to bilo poslednjih nekoliko godina“, rekao je Abdalah. Kako je dodao, njihov dosadašnji predlog umanjuje šansu za mir i rizikuje dalje parčanje Libije.

H. A. Heljer, britanski analitičar smatra da je generalno gledano egipatska vojska vrlo konzervativna u angažmanu van svojih granica – zato se nisu ozbiljnije angažovali negde drugde u poslednjoj deceniji, kao u Jemenu ili Siriji.

„Ukoliko se Kairo odluči na takav potez, verovatno bi to uradio u koordinaciji sa ostatkom sopstvene regionalne ose, posebno sa Saudijskom Arabijom i UAE“.

Važno je ovo povezati sa širim „hladnim ratom“, tvrdi Heljer i dodaje da su se u proteklih nekoliko godina u širem arapskom svetu srodile dve koalicije. Sa jedne strane, Turska i Katar kao poseban brend islamizma, i Saudijska Arabija, UAE i Egipat sa druge strane.

„Ako se to ne uzme u obzir rat u Libiji ne može se pravilno razumeti“ , zaključuje Heljer.