Hleb, deset jaja ili žvake: Koliko su siromašni stvarno siromašni?

Hleb, deset jaja ili žvake – za dva evra u Nemačkoj ne može mnogo toga da se kupi. Po pravili jedna vožnja javnim prevozom košta više od toga. Baš kao i, na primer, pakovanje tampona. A upravo su dva evra (odnosno 2,15 američkih dolara) granica koja definiše ko je ekstremno siromašan, a ko nije. Oni ljudi koji na raspolaganju dnevno imaju manje novca su, prema definiciji Svetske banke, ekstremno siromašni.

Otkako je Svetska banka 1990. počela da širom sveta prikupljati podatke o siromaštvu, broj ljudi koji žive u uslovima ekstremnog siromaštva znatno je opao. U 1990. je, prema tim podacima, oko dve milijarde ljudi živelo u ekstremnom siromaštvu, a 2019. ih je bilo 648 miliona. Pandemija korone je od 2020. rezultirala pogoršanjem situacije. Globalno je broj ekstremno siromašnih osoba porastao za oko 70 miliona.

U međuvremenu situacija opet izgleda nešto bolje. U 2023. je registrovano oko 690 miliona ekstremno siromašnih, što je otprilike na nivou koji je bio pre pandemije, tvrdi Svetska banka. Dakle, bile su potrebne tri godine da bi se dostigao nivo sličan onome koji je vladao pre korone. Drugim rečima: svet je izgubio tri godine u borbi protiv siromaštva.

Gde je situacija dobra, a gde loša?

Razvoj situacije po pitanju (ekstremnog) siromaštva pokazuje da je ta borba mnogo lakša u zemljama s višim i srednjim primanjima. U njima je stopa siromaštva, zahvaljujući opsežnim programima socijalne pomoći, pala već 2020. U zemljama s nižim do srednjih primanja, borba traje duže. Tamo su tek tokom 2022. zabeležene stope siromaštva koje su bile aktuelne pre pandemije.

Loša je situacija pak u onim zemljama u kojima prevladavaju niska primanja, odnosno tamo gde postoje konflikti, gde ima nasilja ili gde vlada nestabilnost. U tim državama su aktuelne stope siromaštva u ovom trenutku još uvek veće od onih koje su bile registrovane pre pojave kovida. U nekim od tih zemalja stopa ekstremnog siromaštva čak i dalje raste.

Uspesi u Indiji i Kini

Stopa siromaštva u svetu jeste pala od 1990, ali ne u svim regionima sveta, kaže Sebastijan Folmer sa Univerziteta u Getingenu. Pad svetske stope siromaštva, kaže, može dobrim delom da se zahvali – Kini i Indiji. „Kina je zemlja s velikim brojem stanovnika i ta činjenica ima neverovatno veliki uticaj na podatke Svetske banke o siromaštvu“, kaže profesor Folmer.

„Kinezi su napravili ogroman napredak“, dodaje i Rajner Tile s Instituta za svetsku privredu (IfW) u Kilu. Od 1990. do 2015. Kina je uspela da smanji stopu ekstremnog siromaštva sa 60 na samo šest odsto, kaže Tile i napominje da su i u drugim azijskim zemljama zabeleženi veliki uspesi u borbi protiv ekstremnog siromaštva.

Situacija je sasvim drugačija u Africi. Između 1990. i 2019. na tom je kontinentu stopa ekstremnog siromaštva jeste doduše pala s 50 na 23 od, ali, kako kaže Tile, „zbog rasta broja stanovnika mi danas u Africi, kada gledamo apsolutne brojke, u stvari imamo više siromašnih nego 1990.“ Posebno je loša situacija u brojnim zemljama južno od Sahare, kaže stručnjak.

Koliko su podaci precizni?

No, postoje i određene sumnje po pitanju kvaliteta podataka o stopi siromaštva. Svetska banka saopštila je da bi aktuelne brojke trebalo uzimati s određenom dozom rezerve, s obzirom na to da brojne zemlje tokom pandemije nisu ni prikupljale podatke.

Svetska banka te podatke dobija od državnih statističkih zavoda koji ih i beleže, a onda informacije šalju Svetskoj banci. A kako se prikupljaju ti podaci? Uz pomoć reprezentativnog statističkog uzorka sprovodi se anketa među određenim brojem domaćinstava, ljude pitaju koliko su visoka njihova primanja, odnosno koliko troše, pa se na kraju, na osnovu te prikupljene količine podataka procenjuje stopa siromaštva.

Što se tiče samog metoda, taj pristup je sasvim u redu, smatra Tile. „Svetska banka je po tom pitanju razvila dobre standarde. Ali, sumnjivo je ipak pitanje kako se ti standardi sprovode u praksi u samim zemljama.“ To posebno važi za one zemlje čiji je poredak fragilan, zemlje u kojima vlade nemaju dovoljno kapaciteta za takav posao.

Problemi postoje recimo u situaciji kada se u ruralnim domaćinstvima nepismeni ljudi ispituju o njihovim prihodima i rashodima u poslednjih 12 meseci. „Domaćinstva koja sama proizvode hranu uopšte ne znaju koliko u stvari vredi ono što oni proizvode“, kaže Tile.

A u Kini se, dodaje, podaci o stopi siromaštva koriste ponekad i strateški. Sinolog Hans Kiner s Univerziteta u Minhenu nešto je jasniji: „Podaci se ne mogu proveriti, oni su deo zvanične kineske statistike. Koliko se njima može verovati? To je, kao što znamo, upitno.“

Ispitivanja ljudi u Kini uvek prati i određeni politički pritisak, dodaje naš sagovornik. „Oni koje anketiraju u svojim odgovorima kažu u stvari ono što bi zvanične instance htele da čuju.“ A tu je i pitanje da li se prikupljeni podaci naknadno koriguju, odnosno „friziraju“, dodaje Kiner. „na to se mora računati.“

Nisu ekstremno siromašni, ali jesu siromašni…

Uspehe u borbi protiv ekstremnog siromaštva su dodatno relativni i zbog toga što su u Indiji i Kini mnogi ljudi prešli granicu siromaštva od 2,15 dolara po danu, „ali oni su, naravno, s naše taške gledišta i dalje siromašni“, naglašava Tile.

Mnogi ljudi u međuvremenu dnevno na raspolaganju imaju možda tri ili četiri dolara, ali to se i dalje može nazvati životom u siromaštvu, kaže. Kada bi se uzeo neki veći iznos koji je potreban za život, a koji ne bi bio definisan kao život u siromaštvu, onda i uspesi u Kini ne bi više delovali tako spektakularno, smatra Tile.

Puko preživljavanje

Kritike postoje i po pitanju definicije ekstremnog siromaštva. Sebastijan Folmer tvrdi da su neki regionu Kine u međuvremenu toliko razvijeni, da u njima 2,15 dolara po danu više nije dovoljno za preživljavanje.

A čak i kada bi taj iznos bio dovoljan, ovde se ne radi samo o pukom preživljavanju, napominje Folmer. Osnova izveštaja o siromaštvu Svetske banke u kojem je granica definisana sumom od 2,15 dolara, napravljen je pod pretpostavkom da je nekoj osobi dnevno potrebno 2.100 kalorija, kaže on: „A to je veoma problematično. Ljudi ne mogu da žive s tako malim brojem kalorija.“

Folmerov istraživački tim na Univerzitetu u Getingenu nedavno je izračunao kolika bi stopa siromaštva iznosila kada se ne bi gledao samo potreban broj kalorija, već kada bi se gledalo da jelo bude zdravo, odnosno kada bi hrana imala potrebne hranjive materije: „Po toj metodi dolazimo do podatka da mnogo više ljudi živi u siromaštvu nego što to pokazuje metoda po kojoj to računa Svetska banka.“

A u to saznanje se uklapaju i loše vesti Ujedinjenih nacija iz jula ove godine, po kojima u svetu raste broj ljudi koji gladuju. Oko 753 miliona ljudi – dakle skoro desetina aktuelne populacije sveta – a 2022. je na raspolaganju imalo premalo hrane, navodi se u izveštaju UN. Tim ljudima nedostaju i kalorije i važne hranjive materije.

Šta je realan cilj?

„Stopa siromaštva će nastaviti da opada“, smatra Tile, „ako se ne pojavi neka nova pandemija“. Ali ta stopa će sporije da pada, dodaje. „Eliminisanje siromaštva do 2030. godine na nulu – to neće moći da se ostvari“, uveren je istraživač iz Kila.

Jedan od razloga zbog čega je to tako jeste činjenica da se u nestabilnim državama sveta veoma teško mogu preduzeti mere kojima bi se omogućilo da stanovnici dosegnu veći stepen blagostanja. „Ljude koji žive recimo u regionima u kojima se vode građanski ratovi, neće moći da se izbave iz siromaštva samo zahvaljujući ekonomskom rastu“, naglašava Tile.

„Ako se nastave sadašnji trendovi, do 2030. će, prema procenama, sedam odsto svetske populacije, dakle oko 575 miliona ljudi, da živi u ekstremnom siromaštvu“, stoji u aktuelnom izveštaju o razvoju Ujedinjenih nacija. Većina tih ljudi živeće u Africi, u zemljama južno od Sahare. „Ta prognoza bi značila da će stopa siromaštva do tada pasti za samo oko 30 procenata“, stoji u izveštaju.