Hoće li iranski sukob razbiti Zapad?

Ipak, učesnik koji je imao najveći uticaj bio je neko od koga se nije ni očekivalo da dođe: šef iranske diplomatije Džavad Zarif.

Iako je izveštavanje medija o samitu bilo usredsređeno na trgovinske ratove, požare u Amazoniji i Bregzit, rasprava o Iranu verovatno je bila najznačajnija. Sudbina iranskog nuklearnog dogovora iz 2015. mogla bi da odredi ne samo da li najzapaljiviji region u svetu srlja u trku za nuklearno oružje već i da li zapadni politički savez može da opstane.

Francuski predsednik Emanuel Makron otvorio je u Bijaricu put za smekšavanje američko-iranskih odnosa. Glavni igrači u iranskoj drami povukli su se poslednjih dana sa ivice. Velika Britanija je oslobodila iranski tanker (Grace 1) koji je bila zaplenila u Gibraltaru. I, što je najvažnije, Tramp je izrazio spremnost da se sastane sa iranskim predsednikom Hasanom Ruhanijem, nagoveštavajući čak da se neće protiviti da Iran dobije „kratkoročni kredit ili pozajmicu“.

Uprkos tome, nekoliko faktora moglo bi omesti ovu deeskalaciju. Za početak, Trampova administracija ostaje uverena da: što veći pritisak na Iran (i na američke saveznike u Evropi) to bolje. Savetnik za nacionalnu bezbednost SAD Džon Bolton, naročito, želi da „uguši“ iransku ekonomiju i veruje da je presecanje bilo kakvih slamki spasa iz Evrope jedini način da se to postigne. On i drugi američki zvaničnici iskoristiće sva sredstva koja im stoje na raspolaganju kako bi li narušili evropsko jedinstvo, a naročito da izvrše pritisak na Britaniju. Što je još gore, osim primene ekonomskog pritiska neki u SAD i u regionu, takođe, žele da postave zamku kako bi namamili Iran u vojni sukob.

Tu je i problem iranskih konzervativaca od kojih mnogi osećaju da nisu dobili ništa od pridržavanja nuklearnom sporazumu te da način da se postigne nešto više postaje sve veća smetnja.

Pojačana agresivnost Irana već je podstakla nakostrešenost u Izraelu, koji je, kako se navodi, ciljao na iransku imovinu u Iraku (a prethodno izveo udare na iranske snage u Siriji). Preti opasnost da će Iran ili njegovi saveznici na Bliskom istoku loše protumačiti situaciju i preći crvenu liniju.

Iran je razumljivo frustriran zbog sporog napretka Evrope u pokretanju Instex – mehanizma za razmenu – osmišljenog da omogući neke trgovinske dogovore između Evrope i Irana uprkos američkim sankcijama. Oni koji u Iranu tvrde da nisu dobili ništa od Evrope jednostavno greše. Ako bi EU napustila trenutni pristup i pridružila se Trampu u „gnječenju“ Irana, sigurno bi primetili razliku. Činjenica je da nastavkom politike eskalacije Iran rizikuje da izgubi visoku moralnu osnovu, a samim tim i podršku Evropljana.

Sposobnost Evrope da očuva podršku za iranski dogovor uprkos pritisku SAD iznenadila je mnoge. Čak se i britanska vlada do sada blisko držala stava EU. Ali, to bi se moglo promeniti. Ako bi Iran zaplenio drugi britanski brod i držao britanske građane kao taoce, to bi moglo da nagna Džonsona da se odvoji od pozicije EU i usvoji stav Trampove administracije.

S obzirom na ovaj rizik, razočaravajuće je što Francuska, Nemačka i Britanija nisu pokrenule zajedničku evropsku misiju u Persijskom zalivu, takvu da bi napad na jednu značio napad na sve. Ako se Britanija udalji od pozicije EU, Nemačka će biti naredna meta konzervativaca (i u Iranu i u SAD). U međuvremenu, SAD mogu da pojačaju svoju diplomatiju u Centralnoj i Istočnoj Evropi, gde imaju veće šanse da povuku članice EU na svoju stranu.

Da bi sprečio takve rizike, Makron je tražio od Trampa da razmotri izuzimanje sankcija ako se Iran ponovo bude pridržavao nuklearnog sporazuma.

Ukazao je da će se Trampov uticaj vremenom smanjivati dok Iran taloži svoje zalihe obogaćenog uranijuma i razvija sve više načina kako bi zaobišao sankcije SAD. U ovom trenutku bi dalja eskalacija SAD mogla gurnuti Iran dalje od pregovaračkog stola povećavajući mogućnost vojnog sukoba usred Trampove kampanje za reizbor. U tom kontekstu, vredi se prisetiti da je Tramp tokom svoje prve kampanje obećao da će okončati američke beskrajne ratove.

Evropljani, takođe, moraju da ubede Irance da ne precenjuju svoju moć. Makronov predlog za novu kreditnu liniju za Iran mogao bi ojačati poziciju umerenih Iranaca, ali njegov kredibilitet u Iranu biće umanjen ako Evropljani ne pokrenu Instex. Cilj bi, u svakom slučaju, trebalo da bude da se ohrabri Iran da se uzdrži bar do perioda nakon američkih predsedničkih izbora 2020.

Konačno, Evropljani moraju pažljivo da motre na Persijski zaliv. Čak iako ne organizuju zajedničku pomorsku snagu trebalo bi da razviju strategiju za deeskalaciju u slučaju da SAD ili Iran provociraju sukobe. Organizovanje pomorske konferencije koja obuhvata Iran moglo bi biti razborit prvi korak.

U širem smislu, ovo je agenda koju će Makron zagovarati pred sastanak Generalne skupštine UN krajem septembra. Ukoliko strategija uspe, samit u Bijaricu mogao bi se pokazati prvim uspešnim samitom G7 tokom Trampovog mandata (znao on to ili ne).

Autor je direktor Evropskog saveta za inostrane odnose

Copyright: Project Syndicate, 2019.

www.project-syndicate.org