Holandija je potcenila krajnju desnicu – pobeda Gerta Vildersa je rezultat toga: Holandski profesor analizira rezultate izbora

Ironično, u ovom moru izbornih promena, upravo je uporište krajnje desnice, Gert Vilders, koji će uskoro biti poslanik sa najdužim stažom, izaći kao veliki pobednik, ukazuje u analizi za Gardijan Kas Mude, holandski profesor međunarodnih odnosa na Univerzitetu u Džordžiji i vanredni profesor u Centru za istraživanje ekstremizma (C-Rek) na Univerzitetu u Oslu.

Kako da shvatimo politički zemljotres koji je Vildersa i njegovu partiju PVV stavio na prvo mesto i kako će to uticati na holandsku i evropsku politiku?

Prva i najvažnija lekcija je ona koju su posebno holandski političari trebali znati, jer se to dešavalo iznova i iznova u protekle tri decenije u Holandiji i širom zapadne Evrope.

Ako fokusirate izbore oko pitanja krajnje desnice, posebno „problema“ imigracije, krajnja desnica pobeđuje. To smo nedavno videli u Švedskoj.

Još jedna sličnost sa prošlogodišnjim švedskim izborima jeste da ako pravite izbore o podobnosti krajnje desnice da vlada, krajnja desnica pobeđuje.

U poslednjoj nedelji kampanje, dok je PVV beležio šokantan porast u anketama, članak za člankom u novinama istican je „blaži ton“ Vildersa, koji je navodno ublažio svoje „oštrice“.

Zapravo, uvek duhovit, ali retko kritičan, holandski mediji su čak počeli da ga nazivaju Gert Milders. U stvarnosti, a kako je Vilders više puta naglasio, nije bilo promene programa, već jedne strategije.

On nije moderirao svoje ekstremne stavove o imigraciji ili islamu, a kamoli da ih je odbacio. Umesto toga, on je rekao da u ovom trenutku postoje „veći problemi“ od ograničavanja imigracije.

Konačno kao odgovoran za Vildersovu masivnu pobedu je, ironično, njegov lični neprijatelj, Mark Rute, odlazeći konzervativni (VVD) premijer koji je odlučio da rasturi svoju koaliciju zbog specifičnog pitanja tražilaca azila.

Pomeranjem fokusa sa kontroverze oko upotrebe azota od strane poljoprivrednika i (navodne) urbano-ruralne podele – što je dovelo agrarnu populističku BBB stranku do masovne pobede na pokrajinskim izborima ranije ove godine – nazad na imigraciju i navodne podele između domorodaca i imigranata, Ruteov VVD se nadao da će dominirati kampanjom.

Umesto toga, kao i uvek, pobedio je krajnje desničarski PVV. Kao što je Žan-Mari Le Pen rekao pre skoro pola veka, narod više voli original nego kopiju.

Štaviše, kada je Ruteova naslednica u rukovodstvu VVD, Dilan Ješilgoz-Zegerijus, otvorila vrata mogućoj koaliciji sa Vildersom, u nadi da će postati premijerka takve koalicije, ona je pomogla njegovoj normalizaciji, što su holandski novinari željno prihvatili.

Iskreno rečeno, Vilders je odlično iskoristio ove prilike, pokazujući svoje izuzetno političko iskustvo i veštinu u intervjuima i debatama.

Ipak, dok je bila otvorena za vladavinu sa Vildersom, Ješilgoz-Zegerijus je u poslednjim danima kampanje bila nepokolebljiva da neće u koaliciju sa njegovom strankom ako on bude premijer.

S obzirom na to da su Piter Omcigt i njegova centristička partija Novi društveni ugovor (NSC) isključili u potpunosti mogućnost da rade sa Vildersovim PVV, Vildersova izborna pobeda bi ipak mogla da se pretvori u politički poraz.

U stvari, veličina njegove pobede i ogromno vođstvo njegove stranke u odnosu na VVD, koja je zauzela treće mesto, mogli bi da nateraju potonjeg da se pridruži anti-Vilders koaliciji zajedno sa levičarskim savezom Zeleni/socijaldemokrati Fransa Timermansa i novim Omcigtovim pokretom.

Glavni problem sa ovim je, međutim, što će Zeleni/Socijaldemokrate (GL/PvdA), kao najveća partija te koalicije, sigurno tražiti premijersku poziciju za Timermansa.

Štaviše, s obzirom na to da je liderka VVD Ješilgoz-Zegerius odbila Timermansa jer je rekla da će „oporezovati zemlju na komade“, koalicija pod Timermansom mogla bi dovesti do velike reakcije među članovima VVD i glasačima.

Kakav god da bude ishod koalicionih pregovora, uloga Holandije u ostatku sveta, posebno u Evropskoj uniji, će se promeniti.

Prvo, odlaskom Rutea, demokratski izabranog političkog lidera sa najdužim stažom u EU, zemlja više neće biti toliko iznad svoje težine kao u protekloj deceniji.

Drugo, iako je Holandija odavno prestala da bude pokretač evropskih integracija, pod Ruteovim vođstvom, različite holandske koalicije u poslednjoj deceniji lajale su više nego što su grizle.

Sada kada su otvoreno evroskeptične stranke kao što su PVV i Omcigtov NSC veliki pobednici, konzervativni VVD će verovatno postati još više holandski orijentisan u svojoj evropskoj politici, što će dodatno komplikovati koaliciju sa evrofilskim GL/PvdA (posebno pod Timermansom) i liberalom D66.

Za sada će, međutim, Holandija morati da se pomiri sa novom realnošću. Posle skoro 25 godina opsluživanja birača krajnje desnice, navodno da bi porazili krajnje desničarske stranke, stranka krajnje desnice je daleko najveća partija u parlamentu.

Možda sada, više od 20 godina nakon uspona Pima Fortujina, zemlja konačno može započeti iskrenu i otvorenu diskusiju o svom problemu krajnje desnice.